“Баријевска генерација” лансирала је у звезде многе велике фудбалере, а један од њих био је и Слободан Маровић, технички одличан леви бек који је био врло важан шраф тог шампионског тима. Присетио се популарни Маре утакмице против Ренџерса у Глазгову, пута до финала и још много занимљивости у сезони када је Црвена звезда постала европски шампион.
Црвена звезда је у осмини финала тадашњег Купа шампиона одмерила снаге са Глазговом из Ренџерса. У првом мечу, изабраници Љупка Петровића савладали су Шкоте резултате 3:0, а онда у наредном мечу ремизирали 1:1, чиме су прошли у наредну рунду.
– Први меч је био сјајан. Победили смо их 3:0 пред пуним трибинама и остварили велику залиху пред реванш у Шкотској. Међутим, Глазгов Ренџерс је тад била феноменална екипа која је играла препознатљив острвски фудбал и знали смо да неће бити лако у реваншу. Ми смо били таква екипа да с ким год смо играли, нисмо одустајали од наше тактике. Мислим да то краси велике тимове. С ким год да играш, желиш да надиграш и победиш противника – почиње Маровић.
Ипак, присетио се Маровић да је екипу доста забринуло то што је тадашњи капитен Дика Стојановић морао због повреде да напусти игру на полувремену.
– Повреда Дике Стојановића након дуела са противничким нападачем нас је мало забринула. Он је изашао на 0:0, а ушао је да брани Жељко Калуђеровић, голман који до тада није имао искуства у тим мечевима. Сви смо размишљали како ће се он снаћи. Брзо смо примили гол, али то нас је уозбиљило.
А када су се црвено-бели уозбиљи, егзекутор је био нико други до “Кобре”.
– Панчев је постигао много лепих голова, али мислим да је тај у Глазгову најлепши који је дао. Сећам се, као јуче, Роби је издриблао њиховог играча, центрирао оштру лопту, а Панчев је малтене маказицама дао гол. Стварно феноменалан погодак. Све је било лакше после тога, одахнули смо и мирно привели меч крају.
Без обзира на велику залиху из меча у Београду, врло озбиљно се приступило и реваншу.
– Свесни смо били да играмо против екипе која кажњава пад концентрације. Они су играли на дуге лопте, требало је скакати са њима и борити се, али наша идеја је била да им на све то одговоримо тотално другачијим стилом фудбала, оним који је нас красио. Зауставили смо их, држали их високо и нисмо им дозвољавали да много прете. Све то смо могли јер смо имали играче који су били способни да сачувају лопту. Они су играли на снагу, а ми на технику.
Као најтежи двобој наводи двомеч против Бајерна из Минхена.
– За мене је то било финале пре финала. И дан данас када ме неко пита, увек кажем да је то био убедљиво најтежи двобој на путу до трофеја. Сигуран сам да је то био утисак читав екипе. Ми смо пред финале боравили седам дана у потпуној изолацији. Били смо опуштени, није било нервозе, свађе, тензије. Као да нисмо били свесни величине те утакмице и као да смо сав терет са леђа скинули тиме што смо прошли Бајерн.
Ипак, финале је било тотално другачије од свега претходног.
– Љупко нам је пред утакмицу наговестио да ћемо играти другачије. То је била дефанзивна игра са циљем да се не прими гол, а да ривала нападамо кроз контре. У Олимпику из Марсеја су играли све сами репрезентативци тад, али нисмо се уплашили. Постојала је позитивна трема која нам је давала додатну снагу. Било је напето, али нисмо престајали да верујемо у то да можемо да будемо европски шампиони.
29. маја ове године биће тачно 29 година од Звездиног освајања европске титуле.
– Кад год се приближава тај датум, осетим неку позитивну трему. Баш волим да се подсетим читаве те сезоне. Прошло је дуго времена, али навијачи то не заборављају. Не заборављамо ни ми. Заиста сам поносан на себе, на генерацију и на клуб што смо успели да остваримо тај историјски успех – подвукао је Маровић.
