Када говоримо о успесима Црвене звезде на путу ка европском трону, морамо почети од старта – меч против Грасхоперса. Међутим, када говоримо о најбољим играчима тадашњег Купа шампиона, онда морамо одати велико признање Звездиној јединици, људској и голманској громади, некоме коме је Звезда у срцу од малих ногу, али и човеку који је забележен у историји фудбалске игре као први Србин који је подигао „ушати“ пехар са капитенском траком на руци – Стевану Дики Стојановићу.
Прва станица на путу Црвене звезде ка шампионском трону Европе била је Грасхоперс. Први меч одигран је у Београду пред крцатим трибинама наше Маракане. Није све пошло за руком нашем тиму и од самог старта европске одисеје наишли су на швајцарску препреку. Међутим, по речима Звездине „јединице“ у тиму Љупка Петровића није постојао ни грам сумње у тријумф из двомеча са Грасхоперсом.
– Свака утакмица је тешка сама по себи. Почетак је свакако на неки начин био турбулентан. Нисмо кренули на најбољи начин, а свакако смо желели да стартујемо победом. Против Грасхоперса на Маракани људи су ипак очекивали наш тријумф, али се завршила нерешено 1:1. У нашој екипи није било сумње да ли ћемо у реваншу бити они прави, али код већине навијача се вероватно улио страх да не испаднемо већ на самом старту. Многи су и говорили да смо добра екипа, али да нећемо урадити много на терену. Драго ми је да смо у Цириху били они прави и показали снагу нашег тима. У том реваншу се видело колико потенцијала имамо као тим.
Присетио се Стојановић и целог тока тог првог меча против Грасхоперса који су изненадли наш тим.
– Сећам се да када смо излазили из тунела у првом мечу сам чуо хук са трибина. Стадион је био пун, било је лепо време, а ми смо били орни за нови почетак. Наравно сам ток утакмице није ишао у нашу корист. У раној фази меча смо примили гол и то нас је искрено мало и пореметило. Швајцарсци су, при извођењу тог слободног ударца, додавањем су разредили нашу одбрану тако да сам морао да се померим како бих видео лопту, а после тога нисам имао шансе да је стигнем јер је то био заистан прецизан ударац. Ипак смо успели да изједначимо преко Бине пред крај првог полувремена. Много се писало како смо разочарали, али ми смо знали да су нас они само изненадили. Био сам убеђен да ћемо у реваншу показати ко смо и колико можемо и био сам у праву.
Звездин легендарни чувар мреже осврнуо се и на чињеницу да је цео његов период до финалне утакмице обележио несвакидашњи и никад поновљени кикс против Бајерна у Београду.
– Из мог угла, морам признати када год неко жели да прича о том путу ка европском трону, никад не добијам питања о Барију, већ о полуфиналној утакмици са Бајерном када сам примио онакав гол. То је судбина голмана. Нико не прича о одбрани гола у финалу, већ су увек питања типа – како ти се десило да примиш тај гол кроз руке и ноге – али то је тако, грешке се виде. Међутим, са ове тачке гледања, то је мени веома симпатично јер смо после моје грешке прошли у финале. Све се добро завршило и веома са срећан што сам у финалној утакмици са Олимпиком бранио читав меч онако како је и требало. Тако сам на неки начин допринео екипи да освоји чувени „ушати“ трофеј.
Као капитен тима, Стојановић је имао и додатну одговорност, а описао нам је и како су изгледале припреме пред финални меч.
– Мислим да сам већу одговорност у финалу имао због грешке у мечу са Бајерном. Изабран сам од стране тима да будем капитен, они су ми дали поверење. Такође, имао је свако дозу одговорности, што се тиче финала. Сви су очекивали да ћемо играти офанзивно у финалу, једноставно смо били таква екипа, нападачка са пуно воље и жеље. Имали смо разговор пред меч када нас је Љупко питао да ли желимо да играмо као и до сад и да не освојимо трофеј или да играмо како он мисли да треба и да освојимо трофеј. Нормално, сви смо рекли да желимо да будемо шампиони. Када нам је саопштио тактику, ту је било реакција на тему како ћемо дати гол, јер смо се одлучили за дефанзивну тактику. Љупко нас је убеђивао да не треба да ми дамо гол, јер ће се меч завршити 0:0, играћемо продужетке, рекао је да ћу ја одбранити један пенал и освојићемо титулу. Буквално је тако говорио, сада да ли је претпоставио или је знао, ја не знам, али се тако десило.
Екипа црвено-белих која је обрадовала све звездаше и истинске заљубљенике у фубалску игру била је седам дана у карантину пред одлучујући дуел са француским великаном.
– Мислим да смо ми ушли смирени у утакмицу са Олимпиком јер је циљ Црвене звезде на самом почетку сезоне био да дођемо до финала. Нама је, када смо прошли паклене дуеле са Бајерном и дочепали се тог финала, спао терет са леђа. Када смо већ дошли у ситуацију да освојимо трофеј, нормално је било да смо се борили и за ту опцију. Није било неке тензије у екипи. Тај карантин и изолованост је била добра ствар за нас. Искрено, у једном тренутку је било и „вештачке тензије“ јер смо се успавали током седмодневног карантина, па је било сасвим природно да се мало продрмамо. Пријало нам је све то. Били смо одвојени од осталих, није било позива за карте, нико нас није посећивао, тако да смо стварно могли да се сто одсто посветимо утакмици против Олимпика.
Стојановић је истакао да црвено-бели нису допустили брзим играчиима Олимпика да тек тако пробију дефанзивну тактику Љупка Петровића.
– За сваког спортисту је нормално да осећа, у таквим утакмицама, једну дозу позитивне треме. Међутим, како је утакмица почела емоције су полако нестајале и после првих интервенција осећа сам се као и на сваком претходном мечу. Нисмо ми били толико свесни величине тог меча. Мислим да је пре свега, Љупко јако добро „снимио“ игру Олимпика. Цела наша тактика је била таква да не препустимо Марсеју нашу половину, да нас не навуку да изађемо високо. Имали су изузетно брзе играче попут Папена, Пелеа, Волда који су били непредвидиви. Био је циљ да се ми не залетимо како нам они не би дали гол из контре.
Наравно, Дика је говорио и о тим чувеним једанаестерцима који су били као шлаг на торти нашег тима.
– Током своје каријере сам се трудио да водим евиденцију који играч где шутира. Када год сам видео на телевизији да неко шутне пенал запишем то у једну своју свеску. Ту сам имао записано да је Аморос, који је први њихов извођач, шутирао пенал само једном и то у десну голманову страну. Тако да сам ја од старта одлучио да будем миран и да, када он шутне лопту, свом снагом кренем ка десној страни. Успео сам у томе, али сам покушао да останем што више миран и можда сам га мало и збунио што сам остао укопан. Имао сам и дозу среће јер није шутнуо по земљи, већ полу-високу, што је за голмане идеална лопта за брањење. С обзиром да смо имали ту предност од старта, наши играчи су били можда још више мотивисани да не промаше ниједан пенал и све се завршило онако како смо ми то и желели. Данас, после 29 година наш успех у Барију има далеко већу вредност – подвукао је легендарни Стеван Дика Стојановић.
