Црвена звезда је по свему била европски хит те 1979. године, падали су пред њом у Купу УЕФА редом Динамо Берлин, Спортинг из Хихона, Арсенал, ВБА, у полфиналу Херта али је у финалним мечевима прортив Борусије из Менхенгладбаха црвено-беле издала и фортуна, 41 годину касније тврди један од најбољих играча у тој сезони Цвијетин Благојевић.
На Маракани се тражила карта више током целе сезоне, за први финални дуел против Борусије 9. маја стадион је поново био распордат.
– Феноменална је била цела та европска година, са просеком од преко 70.000 гледалаца били смо најгледанији тим у Европи. И можда смо игром, ставом, квалитетом заслужили да освојимо трофеј. Јер, прошли смо тада најбоље клубове у две Немачке, Енглеској и Шпанији, сви су били почев од Динама, па преко Спортинга из Хихона, Арсенала, ВБА, Херте па све до Борусије у врху својих лига са сјајним играчима. Ми се никог нисмо плашили, ниакд одустајали, улазили смо у сваки меч да добијемо. Ма, играли смо да победимо, веровали у то. Била је то заслуга и тренера Бранка Станковића, који је те своје ставове, енергију, без обзира на чврсту дисциплину коју је тражио, пренео и на нас. А, имали смо тада и велике асове, Пижона, Дулета Савића, Муслина, Дику Стојановића… – почиње сећања Цвијетин.
Надиграла је Звезда и Борусију, повела преко Милоша Шестића у 22. минуту.
– Надигравали смо се увек, тежили да будемо бољи у свему од ривала. Али, били смо нестварно ефикасни, скоро сваку праву прилику смо претварали у гол. И у том првом финалном мечу смо реалузовали прву шансу, али смо затим почели и да промашујемо. Догодио се у 60. минуту тај несрећни аутогол Јуришића. Бацио се на један центаршут и главом спровео лопту у мрежу, постао је трагичар иако је играо сјајно. Да по њега зло буде веће, његов чист старт над Симонсеном је судија Микелоти у реваншу претворио у пенал са славље Немаца. Генерално, срећа нас је напустила. Промашили смо много прилика, посебно у реваншу и остали смо без награде. Можда се све то вратило генерацији 1991. године…
И после тог ремија 1:1 на Маракани, играчи Звезде су били убеђени да могу да победе у реваншу.
– Имали смо јак карактер, искрено, сви смо веровали да можемо да надиграмо ривала у Дизелдорфу. И јесмо, али није нам се дало. Шта смо све промашили још данас сви добро памтимо. И ја сам. Међутим, фудбал је чудо, сматрам да нам је судија Микелоти ускратио трофеј. Сем пенала, видело се да је био наклоњен Немцима.
Са Микелотијем се Цвијетин сусрео на додели трофеја “Гверин спортиво” у Италији. У избору овог престижног листа, Благојевић је био изабран у идеалан тим Купа УЕФА.
– Мало се и зна о том детаљу јер медији нису то тако пратили као данас. То индивидуално признање које сам добио било је само потврда мојих одличних игара током сезоне у Ервопи, готово да нема утакмице у којој нисам учествовао у постизању голова. Тренер Станковић и ја смо били у Италији на додели признања и причали са Микелотијем који се са тим финалним мечом опраштао од суђења. И није му било пријатно кад смо му рекли да нас је оштетио у реваншу.
Колико је тада васпитање и љубав према Црвеној звезди била јача од свих пара, Благојевић је осетио на својој кожи и то после реванш меча са Вест Бромвич Албионом.
– Седели смо после утакмице и уз пиће славили пролаз у полуфинале кад је до мене дошао директор ВБА са преводиоцем и понудио ми да останем. Нудили су ми 800.000 фунти годишње, што је било 1.600.000 долара само да се не вратим са Звездом у Београд већ потпишем предуговор и дођем у Енглеску кад ми истекне уговор. Реако сам им да имам 24 године и да пре 28. не могу да дођем, али су ми они рекли да ће да заврше све дозволе и да не бринем. Приде су ми давали на потпис 100.000 фунти. И нисам прихватио, јер је сам васпитавам да ништа не радим никоме иза леђа. Волео сам Звезду, био поносан што носим дрес волејног клуба, мислио сам да ми тај новац неће измаћи. Они који знају ову причу кажу да сам погрешио, али такво је време било, а и наше васпитање, као и љубав према Звезди.
Благојевић је 10. априла напунио 65 година, па је добар део Ванредног стања провео у изолацији са супругом.
– Није било досадно, читао сам књиге, углавном Иву Андрића кога волим док ми је ћерка препоручила “Емоције” од Миливојевића. Са супругом сам мало вежбао јогу, у последње време и шетао а вечерње сате сам проводио уз Звездину телевизују. Уживао сам у неким стариим утакмицама које су пуштали у оквиру “биоскопа”. Могао сам мало да упоредим времена, тај фудбал који се играо кроз деценије. Морам посебно да истакнем гест Црвене звезде која се у овом тешком времену сетила свих старијих звездаша и акцијом која је била изванредна показала мали знак пажње. Свима је то значило.
Фудбал се полако враћа на терен услед слабљења пандемије, а наставак Суперлиге заказан је за 30. мај.
– Ништа неће бити исто, па ни фудбал. Бар сада, на почетку. Фудбал без публике губи смисао и поред финансијског ефекта то ће за почетак бити највећи губитак. Кад се игра без гледалаца фудбал ми личи на онај виртуелни, као игрица. Штета је за Звезду што је ова пандемија зауставила у једном великом налету и развоју који је направљен последњих година. Знам да мој клуб има капацитет и људе да из свега овога изађе на најбољи начин па не бринем много. Битно је да се фудбал враћа, да ће се лига одиграти – закључује Благојевић.
