Љубомир Љупко Петровић не крије да су три од четири полувремена против Бајерна били најбоље партије генерације Црвене звезде 1991. коју је маестрално са клупе довео до титуле првака Европе у Барију. Реванш меч против Немаца у Београду (2:2) завршен је праведно, са временске дистанце од 29 година тврди трофејни тренер Звезде, али и открива неке детаље.
– Трчати као Немци, играти до последњег секунда меча као Немци и на крају дати гол више од Немаца. То су три ствари због којих је моја екипа 1991. године у коначном збиру победила Бајерн и ушла у финале Купа шампиона. Имали смо изузетно талентовану генерацију, велике асове. Али и до тада су у историји Звезда и југословенски фудбал имали велике играче али никад нису успели да дођу до краја и попну се на трон – истиче Љупко.
Драме у реваншу не би било, тврди тренер већ 29 година да је имао на терену Илију Најдоског.
– То тврдим и дан данас. Јер да Најдоски није имао два жута картона и морао меч да одгледа са трибина уверен сам да нам Бајерн не би гол дао на Маракани. Видите, у фудбалу, као и у животу одлучују детаљи, некад невидљиви. Ми смо имали штоперски тандем Белодедић-Најдоски а нисмо имали трећег штопера. Умало нам се обило о главу што смо пропустили да га купимо у току зиме. Маровић је дао све од себе на том мечу као штопер, али он је врло добар леви бек, добар везни и штопер „само ако баш мора“. Колико је значио Илија у целој композицији нашег тима показало је финале.
Љупко тврди да је Звезда у Минхену одиграла најбољу утакмицу коју је он водио са клупе.
– Дефинитивно. Био је то врхунац моћи нашег тима, перфектан меч. Ако бих морао да ређам по квалитету, после Минхена бих ставио реванш меч против Грасхоперса, па онда прво полувреме против Бајерна у Београду и прво полувреме 88. дербија против Партизана који смо добили 3:1. Сећам се да је сваких пет минута била шанса за нас, сваких 10 минута по гол у мрежи Партизана. Најдоски главом, па Роби и Југа и 3:0 у 30. минуту. А, онда је избила туча на трибинама па никоме више није било до фудбала.
Легендарни је био дијалог Петровића и директора Драгана Џајића по завршетку те прве утакмице у Минхену коју је Звезда победила 2:1.
– Како кроз две недеље да припремим екипу да опет победимо и прођемо, питао са Џају свестан да ћемо тешко спречити да нам играчи од тапшањан не добију „рупе“ по рамену. Уз то нисмо имали Илију, а еуфорија код народа је била незапамћена. Играчи су били под великим притиском јавности.
Умео је Љупко са својим стручним штабом да „закључа и примири свлачионицу“.
– Да није било жеље за самоистицањем, решили бисмо утакмицу у првом полувремену које је одиграно скоро без грешке. Играчи су ваљда осетили потребу да се такмиче ко ће дати гол и ући у историју. А, ја сам их лепо на путу за свлачионицу упозорио – Немци су Немци, они играју до краја. За казну настао је пакао кад смо примили два гола и мало је недостајало да примимо и трећи јер су Немци погодили стативу. У том моменту сам рекао Дујки: вичи да сви иду напред. Кад они нису дали – ми ћемо. Панчев је уплашио голмана, лопта је ушла у мрежу…
Док је стадион тутњао у делиријуму, Љупко је гледао како да се приведе меч крају.
– Четири минута као четири године, имао сам притисак 200, а опет смирен. Као тренер мораш да елиминишеш емоције и да урадиш све да добијеш меч. Мене је тај реванш могао живота да кошта. Али, опет ти моменти се не заборављају, остали су у историји да се памте и препричавају.
Љупко време у Ванредном стању и изолацији проводи на Златибору са комшијом Милованом Ђорићем.
– Придржавам се свих препорука, поготово у последње три недеље које су биле тешке за наше здравсто и Србију. Имамо продавницу у згради, они нам донесу све што је потребно, нас двојица смо проредили и виђања. Сада нам лепо дођоше ове нове мере да можемо три дана да прошетамо. Били смо стрпљиви, обазриви, али знамо да епидемија није завршена па се сад ваља чувати бар још месец-два дана. Надам се да ћемо из ове сутуације изаћи паметнији и солидарнији – истиче Љупко.
