Бранко Станковић један од легендарних фудбалера и у два наврата тренера нашег клуба, у интервјуу за ТВ Новости 1980. године је говорио баш о свему: плановима Црвене звезде да се попне на кров Европе, гвозедној дисциплини, “деспотизму и аскетизму” који спорт захтева, навикама, критикама, жељама, пензији… Јединствен је био бата Стане, па вам Интервју из јуна месеца, сачуваног у архиви Југопапира, преносимо у целости.
Нема правог звездаша који се за минуле две године бар једном није наљутио на Бранка Станковића. Не прође дан без његовог имена у новинама – макар га кудили. А ”Стане” миран, никад развикан.
Црвена звезда у финалу Купа маршала Тита ове године, и Купа УЕФА лани, сигуран првак два кола уочи завршетка текућег првенства. Пре неки дан, Станковић је примио Мајску награду Савеза организација за физичку културу Србије.
Макар се и не чула увек, тренерова једина важи. Стане остаје увек некако миран, не баш сваки пут спокојан. Још неколико месеци па ће у шездесетогодишњаке, а само се фудбалом бавио – играо га, изучавао, учио, научио, друге подучавао и подучава.
У стању је, нарочито последње две године, да фудбал поистовећује са Звездом (у њеном дресу одиграо је пет стотина утакмица, 61 за репрезентацију). С клупе ће у пензију, но тај дан, изгледа, није скорашњи, непрестано планира…
Готово је немогуће да се не догоди: и ове године Звезда ће, још једном, бити првак. Многи сматрају како је за такву садашњицу ваша заслуга највећа. Тако кажу они. А ви?
– Исто колико неко, можда, мени, ја дугујем – сигурно више него што се мисли и зна – сарадницима и стручном штабу: Стеви Остојићу, Бори Костићу и Драгану Џајићу. Сваки од њих је допринео у свом домену.
Волите да делите заслуге?
– Радимо заједно, они ми помажу и на терену, и на клупи, али и ван тих простора. Моја је одговорност. Ја сам крив ако екипа не игра како сви очекују. Јер, ја сам, тако му то дође, тај шеф стручног штаба…
То звање су, изгледа, изумели самозванци – једино у нашем фудбалу…
– Вероватно што подразумева контролисање и усклађивање рада са свим категоријама и селекцијама… нешто као шеф оперативног штаба… Моја дужност је и да први тим припремим, и за то одговарам.
Које су и какве најбитније одлике садашњег тима Црвене звезде?
– Осим физичких и техничко-тактичких особина – и велике морално-вољне. Захваљујући њима у Купу УЕФА су досезани реално немогући домети. Већ тако рећи изгубљену утакмицу са берлинским Динамом добили смо. Играчи су много издржали, мада су се борили на два-три фронта. У првој фази, недовољно искусна екипа издржала је огромна оптерећења. Када сам дошао, морао сам да уведем готово десет нових играча. Почетни резултати више су последица неискуства него производ слабости… Један тим се дуго ствара, а ја сам се у Звезду вратио тек пре две године. За то време играли смо у финалима нашег и европског купа, освојићемо првенство… Од 8. маја до 8. јуна одиграли смо једанаест утакмица, и то тешких: три са Динамом, па са: Хајдуком, Радничким, Сарајевом, Вардаром, Напретком, Ријеком, Челиком… То је врло, врло велики број мечева у кратком периоду… Онда, многи су играли и у репрезентацији. Ето, невероватно: жалимо се што су нам неки фудбалери међу најбољима!
Али, чиме се то издвајају Звездини играчи?
– Највише се обрадујем што смогну снаге и воље да победе када им је најтеже. Тада видим какве су то момчине… Има извесних слабости, реакција… али у целини: поштени, исправни, добри… Уосталом, све кажу резултати које су постигли.
Није ли у овом првенству ваш тим био бољи и стога што су остали играли слабије?
– Не бих рекао. Звезда је остварила резултате које нико не може да негира. У ове две године, са немачким И енглеским клубовима доказала је да може да се бори са највећима и најјачима… Варате се оцењујући наше тимове. Зар нисте гледали како играју Хајдук, Вележ, Сарајево, Раднички, Динамо, Напредак? Имамо више него икада квалитетних тимова. Некада се знало – само четири… Али, постојале су, не кријем, сумње у вредности Звездиних играча ове генерације. Мислим да ће нам сада бити боље, мада је увек тешко и неизвесно.
Извући личност из калупа
Премда се сви у фудбал разумемо, он својим ћудима збуњује и гледаоце и навијаче, па повремено није јасно: да ли је теже бранити стечено вођство или нападати не би ли се изједначило.
– Теже је, много теже бранити, јер док се напада – оде снага. Искусили смо то против Бајерна, једва одбранили победу… У тренуцима нестајања снаге, пољуља се и психичка стабилност.
– О вама, колико сам чуо, ви сте – тренер-деспот. Када би остали радили као ви – тешко играчима.
– Увек кажем да спортист, нарочито врхунски, а посебно професионалац мора да буде аскета. Век фудбалски није дуг, мислим док се игра. Младост зачас прође, брзо прохује године између двадесете и тридесете. Откако се бавим овим послом – а никада га нисам остављао, нити други започињао – захтевам да младићи имају одговарајућу надокнаду за своја заиста, непроцењива жртвовања. А свака њихова осцилација приписује се тренеру…У свету је, зна се то, присутна витаминизација. У нас – не служимо се тиме, па су осцилације чешће и веће, нема клупских резултата у низу како успевају неки клубови по иностранству. Немамо недостатака у погледу талента, спреме и осталог. Избегавање слабости треба да буде излажење из кризних ситуација. И то, мора се признати, успевамо.
Има тренера који су више исписали него што су прочитали. Како сте се ви прилагођавали своме послу, јер – запазио сам – сви стручни фудбалски посленици заиста много пишу, чини се описују сваки сурет, прибележе сваки разговор?
– Прва фаза је школа. Поштујући њене поуке, човек се у почетку круто придржава свих методских поставки у погледу васпитавања младих. Добро пролазе они који имају или развију осећај границе између крутости И дозвољавања одређених слобода. Потребно је извући личност из калупа, па ма чији он био. Нужно је, такође, погодити – а то се неће постићи записивањем и исписивањем – праву ивицу спортског живота с које се талентовани отискују даље, а најобдаренији постају виртуози… Не може играч увек исто… Бележио сам, првих година, све детаље: шта се ради и када, како ко и колико усваја и које елементе… Много зависи и какве личности долазе у спорт, пошто су развојни путеви другачији…. Мој “деспотизам”; је разумевање и стрпљење. Овоме тиму Звезде нико није давао изгледе за овакве резултате. Радом, уз понеки неспоразум, постигли смо, мислим, довољно да нас цене.
Јесте ли строги и према осталим члановима стручног штаба?
– Нико од нас не може да живи од славе. Свака утакмица је нови садржај, играчева исповест, тренерово искушење… Некима је, можда, тешко падало што су увек морали да буду примери за захтеве које немећу играчима. Ја не могу да дозволим себи односе у животу који се косе са нормама какве постављам. Мене играч може и да увреди, али ја хоћу да му докажем. Тада лакше прихвати оно што од њега тражим.
Циљ – освајање Купа шампиона
Са трибина се чуло и зазвучало као љутња навијача: “Црвена звезда – европски тим”. А ту реченицу сте поновили неколико пута по новинама, тек што сте се вратили у ваш клуб. Верујете ли да је овај тим уистину вредан пажње фудбалске јавности континента?
– Већи сам звездаш од велике већине – оснивач клуба, дугогодишњи играч… И то ме поново натерало… Обавеза ми је да створим нешто… Тим је постигао резултате којима не може ишта да се замери. Динамо из Берлина, Карл Цајс, Арсенал, Вест Бромвич, Хихон, Херта, Бајерн, Борусија – имена су која довољно потврђују Звездину вредност…
Чему се надате у скорашњем Купу европских првака?
– Уколико би ова екипа остала, појачана једним или двојицом само… циљ је освајање тог Купа. Дошло је време да Звезда коначно освоји један европски трофеј!
– У фудбалу векујете. Шта вас је нагнало у тренере – велика љубав или сте очекивали да ће то бити посао лакши од осталих?
– Право да вам кажем – цео живот ми је испуњен тим спортом, и тако сам се одужио тој једној од првих љубави. А сва моја афирмација била је везана за фудбал. Још док сам играо, студирао сам ДИФ, определио се, наставио или почео… Морам да признам, тренерски посао је, барем мени, много тежи него што сам замишљао и очекивао… Осим што доноси задовољства, има и одређене проценте горчине са којом би се у неком другом послу тешко измирио. Фудбал је у нас имао неколико периода. Најпре су били најпречи играчи. Једно време и судије су изнудиле посебну пажњу. Неколико година већ – настала је владавина тренера, они су најважнији, за њих се боре друштвени радници у спорту… Сваки педагог у свакој области, па и спорту, разумљиво, мора да буде незапажен. Погрешили су тренери стављајући своју професију изнад многих, па не бирају средства да би успели… највећа грешка – успех по сваку цену.
Може ли тренер да изгуби утакмицу?
– Игра се према његовом плану, и мора добро да процени. Ако се и догоди, тренер може једино с клупе да погреши, јер мора имати способности да реално запажа све промене у игри оба тима. Постоји извесно надмудривање тренера – углавном претпостављање како ће који играч противничког тима да обави свој задатак. Ми смо, на пример, припремили игру за сусрет са Напретком. Међутим, закочили су нам главне полуге у тиму… Ето, наша публика није била задовољна – као да не схвата да наша игра зависи и од противникове. На жалост, игра се за резултат, он нам је увек на памети… Ускоро ће нам бити потребан и речник фудбалских израза. То ми тренери збуњујемо… зар је битно: везни или маневарски играчи?! Мени смета што стално некога копирамо: Немце, Бразилце, Аргентинце… то је недостатак, признавање да смо мање вредни у одређеном тренутку…
Нови тренер – период прилагођавања
– Да ли је стручњаку који припрема играче и оформљава игру фудбалске екипе потребан психолог као сарадник?
– У једном клубу обично је тридесетак играча. Тренер може емпиријски да процењује личности и њихове вредности. Сарадња психолога је потребна јер помаже да се пронађу најбитније погодности за колективан живот.
Док сте играли називали су вас амбасадором. У ваше време, мирније сте могли да истрпите све што је спорт од вас захтевао. Да ли сте и онда све подређивали спорту?
– Немогући су врхунски домети без потпуног жртвовања.
– Чуо сам да не прихватате жеље играча да се нешто у начину припремања промени; да не дозвољавате ни најмања опуштања. Мора ли тренер да одржи дисциплину по сваку цену?
– Тим је чета војника на одређеном положају. Кад битка почне, један мора да изгуби. А ко воли пораз?! Лако вам је: ако се неко успротиви, изоставите га из тима… То је педагошка мера. Да вам буде јасно: најпре примењујем мере убеђивања. Ако после неколико покушаја не успем, остаје материјално кажњавање, а одстрањивање из тима је последња мера.
– Како избећи шунд у фудбалу?
– Ако професионалац испуни одговорно све обавезе – шунда нема. Фудбалери добро зарађују играјући. Требало би да знају како је тешко зарађивати за живот. Учинило ми се како сте увек расположени за рат са звездама у тиму који тренирате.
У Војводини нисте се добро слагали са Павковићем – рекао ми је: ”Пошао сам у Звезду, али тамо је пре мене стигао тренер Станковић” Још, тако рећи, нисте стигли у Звезду, а имали сте безброј замерки Петровићу.
– Док сам радио у Војводини – а освојено је државно првенство – играчи су се жалили да много раде, и да сам завео некакву преоштру дисциплину. Када сам поново стигао у Нови Сад, у Војводини је било неколико момака из шампионског тима. Затекао сам навике које нису биле у складу са мојим схватањима… Нарочито су се бунили врхунски играчи… било је сукоба са Свиларом… и са Павковићем, у извесној мери… Тумачим то на овакав начин: младима слава “удари у главу”, почињу другачије да се понашају, траже специјалан третман у погледу рада и дисциплине… Е, то не може.
– У Звезди је било отприлике исто?
– Долазак новог тренера обавезно захтева период прилагођавања. Навикавају се играчи на тренера, и тренер на њих… Извршни одбор Црвене звезде захтевао је од мене да заведем дисциплину. Било је сукоба а и биће их, верујем – али само када није прихваћено поштовање реда и дисциплине.
Ове године помињу се изрежирани исходи неких утакмица. Недавно, о саветовању тренера, стручњаци из Фудбалског савеза Југославије покушали су, анкетом, да сазнају од колега у клубовима је ли првенство намештено. Било је одговора како све не зависи једино од игре на терену. Да ли вам се догодило: мирно посматрате како се игра – нека буде нерешено?
– Могу вам рећи да су ми такве ствари неприступачне… како да кажем… никада их не бих прихватио… Било какво прављење комбинација – то више није спорт! Уколико и постоје такве појаве, сматрам да су против развоја југословенског фудбала… Нереалан резултат мога тима не долази у обзир. Када бих знао, оставио бих све… Док сам радио у Грчкој, због комбинација које су правили играчи мог тима десеторицу сам одстранио из клуба!
– Где је лакше тренирати – по свету или код нас?
– У иностранству се мање ради, јер мислим да је строжи професионални однос и да је већа жеља за зарадом… Тамо изузетни играчи могу много да зараде, али остали…
Звездине фудбалере упорно одводите у карантин. Они то не воле.
– Пре бих рекао да је то припремање за утакмицу. Ако су заједно, разговараће о предстојећем мечу… А има И оних који неспортски живе, па због њих остали морају да испаштају. Када иду за репрезентацију, не жале се на заједничке припреме, а остају по две недеље. Ја их позовем у карантин само дан уочи утакмице.
После дужег боравка на привременом раду у иностранству, радо сте пристали да помажете селекторима. Изненада, отказали сте, баш некако после одласка у Звезду. Зар може клуб изнад репрезентације?
– Прво: обавезе у клубу су ми толике да никако не бих могао на две стране. Друго: није никакво избегавање. Звезда живи од својих прихода и мора одиграти четири-пет интернационалних утакмица годишње. Ако нам Миљанић, односно репрезентација термине одузме због припрема, како ћемо зарадити?!
– Рекли сте, у новинама: уморио вас фудбал, одлазите у пензију…
– Није лако ни пријатно радити овај посао… Штампа ме напада, публика ме псује… Ја сам, ево, овде. И остајем.
Бранко Становић преминуо је 20. фебруара 2002. године у 80. години.
Аутор: Анастас Нешић (ТВ новости, јун 1980.)
