Данас су на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду, шеф стручног штаба Црвене звезде и Партизана, Дејан Станковић и Саво Милошевић били гости стручне трибине под називом “Стручни аспекти актуелног тренутка у клупском фудбалу у Србији – Дерби”.
Намера организатора ове трибине била је афирмација стручно-научне мисли, размена информација студената и тренера, као и отварање дискусије о стручним аспектима актуелног тренутка у фудбалу, базиране на знањима и искуствима директних учесника. Кроз неколико тема, наш шеф стручног штаба Дејан Станковић, пренео је студентима своје знање и искуство.
На првој теми говорио је раду са својим стручном штабом, као и о поимању сопствене идеје и филозофије.
– Стручни штаб сам пажљиво бирао, од њега очекујем информације свакодневно. Нисам одабрао стручни штаб да би они климају главом. Они имају глас, став, само такви су ми и потребни јер можемо заједно да напредујемо. То су људи који дуго година раде у фудбалу, допуњују ме и без њих не бих био оно што јесам, ту мислим на тренерски посао. Водим се идејама италијанског фудбала јер сам тамо провео 17 година и променио много тренера који су оставили јак утисак на мене. Почев од Ериксена, преко Манћинија, до Жозеа Муриња. Рекао сам да нећу бити ничија копија, али не зато што сам сујетан, већ због тога што желим да изградим нешто своје. Имам неке своје идеје које ми се полако склапају у глави, још сам далеко, јер је тренерски посао маратон без краја. Свакодневна борба, доказивање и напредак, временом ћу све надоместити.
У италијанском стилу одговорио је на питање разлика између дефанзивног и офанзивног начина игре, а изнео је и лични пример колико у данашњем фудбалу то и није толико важно.
– Увек се нападачки добро игра, када пре тога одбрана одради сјајан посао. Најлепше би било када би се стајало високо, у некој зони где када узмеш лопту то иде брзо и лако, а то је један начин који најчешће видимо у Италији. Други начин је шпански, где узмеш лопту и тада се противник више не пита. Нема ту везе да ли се игра офанзивно или дефанзиво када је посед лопте 70 одсто напрема 30. То причам из личног искуства – против Барселоне трчиш и плачеш. То је тако, али колико год да су они тако играли, ми смо отишли у финале. Некад циљ оправдава средство, некада је наша одлука да се бранимо 90 минута боља него њихова да нападају. Они су сакрили лопту, ми када смо примили гол у другој утакмици нико није хтео да изведе лопту са центра, и ту смо крали по неки минут. Кроз каријеру сам искусио да је могуће добити утакмици са добрим и чврстим блоком.
Станковић је истакао да је техничка припрема утакмице веома важна, као и да са свим играчима мора да постоји специфичан рад.
– Ако могу да побољшам сваког свог играча три одсто, на 20 играча тај проценат је велики. Нема везе што су они дошли обучени, и пружају 100 одсто себе, ја желим још више, још јаче. Можда то није довољно за неке играче, али свакодневно морамо да се бавимо тиме. Специфични рад мора да постоји, како би се лично са сваким играчем направио план рада. Када смо у ритму среда-субота, онда се ту више обраћа пажња на опоравак играча и спремање следећег меча. Када се игра из недеље у недељу мора се имати времена, обавезно, за рад са сваким играчем и да се томе максимално посветиш. Са друге стране све се у многоме променило. Мора да постоји хијерархија. Много сам разговарао са стручним штабом и свако има своју одговорност. У мом стручном штабу свако добија и кредибилитет, која свакако са собом носи и велику одговорност. По том питању смо ми доста компактни јер то мени, као шефу стручном штаба у многоме олакшава посао. Поделили смо посао од првог дана, нашли смо заједнички језик. Што се одлука тиче, наравно да ја имам на крају ту одлуку, али ако ми стручни штаб донесе 100 информација, од тога ми можда не треба 95, али преосталих пет ће ми толико значити да ја на крају пресечем. Када једном пресечем стојим иза тога и гледам да извлачим максимум из сваког.
Објаснио је и процес рада са својим пуленима, како странцима тако и најмлађим члановима екипе.
– Пре свега морамо да упознамо играче карактерно. Јер некада ће људски квалитети и карактер више донети на терену него фудбалски квалитет. Имао сам капитена, 10 година у Интеру, Занетија, али ништа мање Матераци није био од њега, ако не и више од њега. Прави лидер. Свлачионица је свето место, док се не договоримо – не идемо на терен. Ја се никад нисам осећао странцем у Итаљи, а играо сам 17 година. Пре свега, потребан је карактер, мора да се избориш за место. То је борба, да би се дошло до позиције. Када причам о мојим играчима, један комплексан процес уласка младог играча је веома тежак. Ја нећу да убацим младог играча у ватру и то је то. Да ли ће он да изгори, како ће то да утиче на њега, о томе мора да се размишља. Не треба их гурати и оставити на цедилу. Једноставно, желим младе јер сам са 16 година дебитовао, и знам да то може, али око тога мора да се направи озбиљна систематизација. Кад, колико, шта и где, на који ће начин ући они у игру и презентовати себе. Начин је јако битан. Разлог више, је то што када уђеш у игру, Црвена звезда те више не пита колико имаш година, 16, 18 или 28 то више није битно. Ја ћу све спремити око тога да млад играч може да дође и игра за Црвену звезду – јасан је био Станковић.
Присутнима су се обратили и помоћници Ненад Милијаш, Милош Милојевић, Небојша Милошевић који су објаснили студентима и своју улогу у стручном штабу, како се припрема утакмица, као и колики је важан “фактор свлачионице”.
Поред Дејана Станковића и Саве Милошевића, уводну реч имао ије и познати новинар Драгиша Ковачевић који је презентовао своју књигу “Дерби”, а свим присутнима је поделио по један примерак.
Кроз ставове тренера и неколико питања студената трибина је била завршена спортским поздравом и осмесима.
