Пре тачно 365 дана напустио нас је Драгослав Шекуларац. Друга Звездина звезда, фудбалски виртуоз, легенда чије се име увек везивало за највеће мајсторије, отишао је 5. јанаура 2019. са животне сцене у 82. години живота право у легенду.
Србија и свет поклонили су се Шекију за све оно што је дао Црвеној звезди и овој магичној игри. Нема тог светског медија који није посветио простор „краљу дриблинга“, виртуозу који је у своје време мајсторијама остављао љубитеље фудбала без даха. „Драгослав Шекуларац, бели Пеле“, био је наслов престиже шпанске „Марке“, „Драгослав Шекуларац, Звездин Краљ дриблера“, наслов је под којим су „Њујорк тајмс“ и АП пренели утиске о одласку нашег виртуоза.
А, Шеки је био предодрђен да успе, фудбал је играо из срца, баш као што је живео живот – пуним плућима. Брз на терену, маестралан са лоптом, али и брз на језику, говорио је оно што је осећао, без страха од последица. Зато су га обожавали сви поклоници ове игре, навијачи Звезде су му клицали, певали песме, делио је аутограме, како је волео да каже „Ко’ Тито“.
– Одувек сан навијао за Црвену звезду. Можда зато што је тадашњи наш вођа групе, неки Аца, био ватрени звездаш, толико пристрасан да нас је све заразио. Када сам већ мало одрастао, редовно сам одлазио на фудбалске утакмице. Сећам се оног старог фудбалског терена Црвене звезде, јер је био погодан за прескакање. Тако сам редовно, сваке недеље два-три сата пре почетка утакмице или понекад и недељом ујутру, улазио на терен. Затим бих се онако мали крио у шахтовима под трибинама или по рупама и тако шћућурен чекао да ти дуги сати прођу и да гледаоци почну да долазе на утакмицу. Тек тада сам излазио – причао је Шекуларац како му је Звезда прирасла за срце.
И није крио колико му је значио чика Митке, његов први тренер:
– Врата Црвене звезде била су као од челика и деловала су као да ми се никада неће отворити. Бар да су ме пустили да мало жонглирам, да покажем шта знам! Тадашњи тренер пионира Димитрије Милојевић, чика Митке, позвао ме је на тренинг. Економ Аца дао ми је патике и дрес. Као омађијан, радио сам с лоптом шта сам хтео. Она је тога дана била послушнија него икада. Положио сам пријемни испит с десетком и врата Црвене звезде била су широм отворена. Постао сам најсрећнији човек на свету.
Шеки је био планетарна личност, фудбалер из самог светског крема што потврђују и речи „краља фудбала“ Пелеа.
– Шекуларац је један од ретких евроспких фудбалера који би могао да игра за репрезентацију Бразила. Питао сам га једном да ли су му корени случајно бразилски. Био је један од најбрже мислећих фудбалера – рекао је Пеле.
Душан Маравић, његов савременик је лепо описао планетарну славу коју је достигао.
– Французи су га после финала турнира 1961. против Сантоса дизали у небеса, његова популарност могла би да се мери са Ђоковићевом у данашње време. Страни медији прозвали су га Бели Пеле – рекао је Маравић.
„Када се говори о Драгославу Шекуларцу, мора се говорити о појави, а не само о играчу. Отворен за све врсте фудбала, оздрачио је спортску арену, па и јавни живот“, речи су којима почиње филм „Легенде фудбала – Драгослав Шекуларац“. У 50 минута нарације и снимака бравура непоновљивог фудбалског аса препричани су живот и каријера за памћење. Ту су голови, чувени дриблинзи, објашњење аутентичности који је представљао – једноставно, Шеки је био и остао синоним за фудбал и фудбалски виц.
Драгослав Шекуларац рођен је 8. новембра 1937. године у Штипу, од 1955. за 11 година у клубу одиграо је 375 утакмица и постигао 119 голова, освојио је пет титула државног првака и три купа. Као тренер је освојио дуплу круну 1989/90, а тим са Маракане који је оставио свом наследнику у првој сезони после његовог одласка постао је шампион Европе и света. „Краљ дриблинга“, друга Звездина звезда одмах иза Рајка Митића, репрезентативац када је Југославија била олимпијски победник, четврта у свету и друга у Европи. За државни тим је одиграо 41 утакмицу и постигао је шест голова.
Сахрањен је 10. јануара 2019. године у „Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду“. На комеморацији у Медија центру стадиона „Рајко Митић“ уместо минутом ћутања био је испраћен великим аплаузом. Више хиљада људи, великих звездаша, значајних личности, али и људи који су га неизмерно поштовали испратили су Шекија у легенду.
