Волео је Шеки да игра против острвских екипа јер је, како је сам умео да каже, уживао у понашању те господе у копачкама. Засигурно је двомеч са Манчестер јунајтедом из 1958. године много утицао на њега. Дружење са „Безбијевим бебама”, пријатељство са Бобијем Чарлтоном и, нажалост, трагедија на минхенском аеродрому, обележили су његов живот.
У неколико наредних година од мог дебија у црвено-белом дресу одиграли смо и неколико врло значајних међународних утакмица, међу којима посебно место у мом сећању имају дуели са славним Манчестер јунајтедом, у четвртфиналу Купа европских шампиона , 1958. године. За то постоје два разлога. Први је чисто спортски – одиграли смо два сјајна меча, док је други трагичан и тиче се страдања тог славног клуба у авионској несрећи.
Први меч, на Олд трафорду, изгубили смо са минималних 2:1, захваљујући, пре свега, феноменалним одбранама Владимира Беаре. Лондонски Тајмс је нашег чувара мреже тада назвао „Краљем голмана”, изражавајући општу усхићеност Енглеза његовим одбранама.
Са тог путовања је и она чувена анегдота о Беари и Тањугу. Док смо у авиону листали нашу штампу, Беара ми се поверио:„Познајем многе новинаре, од Љубише Вукадиновића до Љубомира Ловрића, али никако да упознам тог Тањуга”.
Резултат на острву давао нам је реалне шансе да прођемо даље и тако остваримо, до тада, највећи успех у историји клуба. Такву могућност није искључивао ни чувени менаџер гостију Мат Безби, творац тог великог Маншестера, чије су играче називали „Безбијевим бебама”.
Реванш је одигран по снегу, пред пуним трибинама, на којима је било и доста енглеских новинара. Звезда је играла у саставу: Беара, Томић, Зековић, Митић, Спајић, Поповић, Борозан, Шекуларац, Цокић, Тасић и Костић. Недостајао нам је једино Топлак, који је био повређен.
Супротно очекивањима, утакмица је врло брзо добиила ток крајње неповољан за нас: за пола сата Енглези су дали три гола, сачувавши, при томе, своју мрежу. У друго полувремену слика се потпуно променила. Успели смо да дођемо до 3:3, што је резултат који Манчестер води у полуфинале. Одлично смо одиграли ту утакмицу. Извештач Политике, чувени Љубиша Вукадиновић, сутрадан је написао да ми је све полазило за руком и да ми Енглези нису могли ништа.
Радост због тих похвала помућена ми је била неколико сати по изласку новина, јер је из Минхена стигла вест о паду авиона и погибији осморице Манчестер Јунајтеда.
Био сам страшно депримиран, можда као никада пре у животу. Јер, само неколико сати пре трагедије, дивно смо се дружили са гостима из Енглеске. Били смо на вечери у Мажестику, где је пао и договор о доласку Манчестера на отварање наше, управо започете Маракане. Отишли смо и у ноћни бар хотела Метропол, где су гости били одушевљени забавом и непосредношћу наших људи.
Те ноћи Боби Чарлтон је заувек научио да ме зове Шеки, изговарајући перфектно мој надимак. Као да је Београђанин, или Шумадинац. У људском смислу, сјајан утисак на мене оставио је и Манчестеров центарфор Тејлор, који је, нажалост, страдао на минхенском аеродрому.
Ово што ћу сада рећи није само израз пијетета према страдалим првотимцима славног клуба. На те две утакмице, у Манчестеру и Београду, схватио сам значење енглеског фер-плеја. Као најдражу амајлију чувам сећање на те атлетски грађене момке, врло снажне и брзе, који за 180 минута нису направили ниједан „прљави” фаул. После свега што сам доживео на нашим теренима, та чињеница је деловала нестварно.
Енглеске фудбалере сам и касније доживљавао као џентлмене, а потврду тога добио сам и на утакмици Југославија – Енглеска у Београду, коју смо добили 5:0. Ни таква катастрофа није ту господу у копачкама навела да забораве на фудбалско достојанство. Зато сам увек волео да играм против „Гордог Албиона” или оствских екипа.
У том славном двомечу спријатељио сам се са Бобијем Чарлтоном, мојим исписником, великим фудбалским мајстором. Кроз контакт и разговоре са њим схватио сам да стереотип о хладним Енглезима не важи за све Енглезе.
Боби је био врло дружељубив, духовит и причљив, склон да похвали фудбалског ривала, који је то заслуживао. Није чудо што се тај дивни човек окитио титулом сера, доста ретком међу спортистиа и спортским радницима.
Звезда је, после трагедије у Минхену, званично тражила да се Манчестер јунајтед прогласи почасним победником КЕШ-а. Њену иницијативу подржао је и легендарни председник Реал Мадрида Сантјаго Бернабеу, али предлог није прихваћен. У полуфиналу, „Безбијеве бебе” су поражене од италијанског Милана.
