Драгослав Шекуларац на терену је изгледао као да је рођен са фудбалском лоптом, али су му једнако добро ишли и други спортови. У трећем делу фељтона о Шекију, имате прилику да прочитате које још спортове је играо легендарни дриблер, али и како је одрастао на фудбалским теренима.
Колико сам био омађијан фудбалом, сведочи и податак да сам у свом крају, око Хиландарске улице, где је становала моја породица, био познат по прављењу најбољих крпењача. Кријући се од маме, лопте сам правио од вуне или пређе, кришом изнетим из стана, које сам омотавао некаквим платном и врло вешто уштепавао иглом и концем. Гумене лопте су у поратним годинама биле реткост, а оне праве фудбалске од коже – најчешће пуста жеља.
Једна таква, ипак, је стигла у мој дом. Потпуно изненада и на неочекиван начин. Донео ју је један комшија , рекавши мом Богосаву да је то поклон за мене као „најбољег фудбалера у улици“. Објаснио је да је често уживао у мојим дуелима с вршњацима, гледајући наше уличне утакмице. Његове речи су биле прве прво званично признање мом фудбалском умећу, а кожна лопта – права премија. Вероватно никад касније нисам био толико усхићен и срећан. Количина радовања, што је нормално, опада са годинама. Додао бих: и количина искрености у радовању.
Није наравно било ни добрих патика. Време послератне оскудице исказивало се у свему. Моји другари и ја, најчешће смо добијали црне платнене „тенисице“, с копчом са стране, чији је век трајања био петнаестак дана. Често смо играли и боси, чак и на шљакастој подлози. Последице те одважности су биле врло видљиве и – болне. Мама ми је једном испричала да је мој Богосав, покривајући ме ноћу, био запрепашћен изгледом мојих ноктију на ногама, којих практично није ни било. Нестајали су у заносу игре на подлогама неприкладним за фудбал.
Највише времена сам проводио у дворишту некадашње Друге мушке гимназије, смештене на месту где је данас зграда Политике. Тамо је увек било довољно кандидата за пикање лопте, што је, буквално, трајало од јутра до мрака. Радост због тога помућивао ми је само мој строги Богосав, који ми је, због слабог учења, стално уводио забране одласка на фудбал.
Као угледан правник, запослен у Министарству пољопривреде, никако није могао да прихвати чињеницу да је његов првенац потпуно незаинтересован за књигу и школу, а уз то и врло недисциплинован ђак. Знао је да изненада бане на терен Гимназије и најури ме кући, где су ми следовале батине. Тек много касније разумео сам његов резон. Фудбал тада није био посао, није доносио сигуран хлеб, а он је, да би обезбедио солидан живот породици, морао да се сељака од Македоније до Војводине, иако је имао факултетску диплому.
Мој друг из тог времена, касније популарни музичар Зоран Рамбосек, често је говорио да нико није попио толико батина због фудбала као ја. Строгоћа мог Богосава, међутим, није имала ефекта. Дан после оног у ком сам добио по туру био је исти као претходни: он на посао, ја на фудбал.
Већ у шест ујутру, ако је настава почињала у осам, био сам с лоптом у дворишту школе. На први час сам обавезно долазио мокар од јурцања. Често, међутим, нисам ни долазио, јер би ме повукла игра.
Осмолетку сам завршио више захваљујући очевом залагању код наставника, него мом учењу. Био сам и понављач, а доживео сам и избацивање из школе која је била код Ташмајдана, па сам се пребацио у другу, на Лиону. Број неоправданих часова уписаних поред мог имена достизао је стотине. Разлог је био само један: фудбал.
Ни мама, која је покушавала да ме штити од очевог гнева, није могла да рузме толику моју љубав према игри. Посебно ју је чудило када се не плашим оца, према којем је она исказивала посебан вид поштовања, условљен страхом од његове изражене прекости. Памтим како је, очекујући тату с посла, извирила кроз прозор да би, кад он закорачи у стан, на столу већ била сервирана топла супа, којом је почињао заједнички ручак.
Никад у животу нисам срео бољу жену од мајке Донке. Зато ми је било драго када су ми говорили да личим на њу. Мама се, за разлику од оца, доста интересовала за фудбал и разумела га је, Симпатични су ми били њени савети који су се односили на игру. Долазила је и на моје утакмице, али ретко и нерадо. Говорила је: „То је за мушкарце, шта ћу ја тамо“. А, уствари, плашила се да буде сведок неке моје, евентуалне, повреде.
Као фудбалера Богосав је почео да ме гледа тек када сам постао првотимац Црвене звезде. У почетку није имао коментар, али је временом почео да ми „соли памет“, истичући да превише дриблам. Знао је, међутим, и да се споречка са гледаоцима на трибинама, ако би неко почео да вређа његовог сина. Једном се, умало, није потукао с неким паметњаковићем који је, у навијачком заносу, тврдио да је Драгослав Шекуларац син неког пијанца. „Критичар“, наравно, није знао с ким се упустио у полемику, која је могла скупо да га кошта.
С комшилуком нисам имао проблема. Примећивао сам да је свима симпатична та моја залуђеност за фудбал. Неки су и отворено критиковали Богосава што ме толико одваја од игре. Старији људи, по правилу, више воле живахну децу, него ону која се називају тута-мутама.
Једно време ме је јако привлачио стони тенис. Близу мог стана, преко пута зграде Радио Београда, био је Спортски дом, у ком су се окупљали младићи и девојке, заљубљени и у игру целулоидном лоптицом. Тамо сам навраћао обично увече, кад бих се наиграо фудбала.
Показало се да сам добар и у том спорту. Ваљда због, како се то стручно каже, ниског тежишта, што је важна телесна особина и за фудбал. Лако сам побеђивао и оне који су сматрани најбољима у тој дружини. Укључујући и Војислава Марковића, касније дугогодишњег репрезентативца Југославије, врло успешног и у међународној конкуренцији. Мој успон прекинуо је један Богосавов касновечерњи упад у Дом, када ме је, пред свима, добро издеветао. Због тих батина, било ме је стид да и даље ту навраћам, тако да је ту био крај мог озбиљнијег бављења пинг понгом. Да нисам успео у фудбалу, можда бих био познати стонотенисер.
Волео сам у то време и да гледам кошарку на Калемегдану. У мушком саставу Звезде, која је била првак државе, главни играчи су били Срђан Калембер и Александар Гец. Моја дружина пубертетлија је, међутим, чешће присуствовала тренинзима женске екипе у којој су биле Гоца Барага , Бранка Ципруш, која ми је касније била професор, и прелепа Љубица Оташевић, у коју је било заљубљено „пола Београда“.
