Други део фељтона о Драгославу Шекуларцу посвећен је свим надимцима друге Звездине звезде. Буцко, Шеки, Бели Пеле, само неки су од њих, а нема дилеме, како год га ословљавали, легендарном фудбалеру сви су се обраћали са поштовањем и дивљењем.
У Штипу су, када сам постао велико фудбалско име, с поносом истицали да сам ту рођен и да ми је мајка Македонка. У том граду, као и у читавој Македонији, Звезда је имала велики број навијача, а битан разлог је био и тај што је „њихов“ Драгослав Шекуларац носио црвено-бели дрес. С друге стране, својатали су ме и Црногорци, посебно склони истицању да су они најбољи „вазда испод Ловћена“.
Своју опроштајну утакмицу одиграо сам у Штипу, у знак захвалности тој пријатној средини, каја је изнедрила и моју добру Донку. На меч са локалном Брегалницом довео сам Њујорк иглсе, које сам тренирао и чији сам дрес повремено облачио. Играчима из САД-а и неким функционерима из свог џепа сам платио авионске карте и смештај у хотелу. Веровао сам да ћу одзивом публике покрити трошкове, али ми се тај план није остварио. Ништа необично, јер никад нисам знао са парама. Добро је што нисам постао гувернер или благајник неког предузећа. Морао сам чак и да платим за коришћење терена на којем је утакмица одиграна. Но, није ми жао. верујем да у Штипу и широм Македоније још памте тај спектакл. И мене, наравно.
У саставу тима из Њујорка били су и Бразилац Еду и славни Португалац Еузебио, којег су једно време поредили са Пелеом. Једног момента, док смо с брда изнад глава посматрали панораму Штип, рекао сам Еузебију: „У овом месту је рођен највећи фудбалер света“. Када ме је зачуђено погледао мирно сам му рекао да је ту рођен – Драгослав Шекуларац.
Моја прва сећања на Београд потичу из његових најтрагичнијих дана. Из времена фашистичке окупације у Другом светском рату. Најупечатљивије су ми епизоде бежања у околину града или у Младеновац, у време сурових бомбардовања. сећам се и „ожиљака“ рата које је Београд носио и годинама након одласка Намаца, јер је обнова великог броја порушених зграда трајала дуго после ослобађања.
Почетак обнове земље донео је нови задатак мом оцу. Упућен у Чоку, на северу Баната, а са њим смо кренули мама, брат Мирко и ја. Са нама је дуго била и бака Драгана, што је мене посебно радовало. Знао сам да ће ме она увек заштитити пред оцем, који се никако није мирио с чињеницом да ме је занимала само игра. Тачније: само фудбал.
Школу сам увек доживљавао као затвор и то сам отворено и говорио. Ништа се није променилони кад смо се вратили у Београд, где са, уместо на трави и меканој банатској земљи, за лоптом јурцао по бетону или калдрми.
Први мој надимак био је – Буцко. То недвосмислено указује како сам изгледао. На првим фотографијама, као беба, личио сам, како су ми говорили, на прасе или на слонче. Касније је одржавању те моје „округлости“ значајно допринела моја мама Донка, стално ме нуткајући обилним порцијама хране, пре свега слаткишима, мајсторски направљеним. Пошто сам у првим годинама живота, али и као основац, био врло низак, много нижи од већине вршњака, вишак килограма ми је, међу децом, доносио и непријатне надимке, као што су „Прасе“, „Дебељко“ и сличне. Некад сам због тога улазио у туче, иако је било тачно да сам био прави дебељуца. Постојала је у породици и теорија да су моје криве ноге последица дугог ношења вишка килограма у детињству.
Занимљиво је, међутим, да сам, и тако пуначак, био неуморан у игри. данас такву децу називају хиперактивном и ту њихову претерау живост сматрају чак и болешћу. У моје време се о томе није говорило , али су моји родитељи имали другу бригу: страховали су да не останем превише низак. Вишак килограма вукао сам негде до десете-једанаесте године, а онда се, како су мама и тата говорили, десило „чудо“. За једно лето порастао сам чак 24 центиметар.
„Чудо“ је донео боравак у завичају мог оца, у селу Курикуће, на планини Бјеласици, изнад Берана, близу Биоградског језера. Сећам се да моји другови, када сам се вратио у Београд, нису могли да верују да сам то ја, односно да се начуде мом изгледу.
Планински терен и ваздух, учешће у пољским радовима, неизоставна игра са сеоском децом и исхрана другачија од оне код куће, потпуно су ме физички изменили. Касније смо, у шали, рачунали да сам у Курикућама растао пола центиметра дневно, што је, вероватно, медицински феномен. Податак за Гиниса. После тог лета порастао сам још сасвим мало. Са висином од 171 центиметар убрајао сам се у ниже играче свог доба.
По повратку из Баната у Београд добио сам надимак Сеља, чиме сам, од другара са улице био означен као дођош у престоницу. Није ми било пријатно, а знао сам и да то носи обавезу да докажем да нисам инфериорнији од тих малих кумова, који су ми дали надима.
Надимак Шеки стигао је од другова у основној школи. као скраћеница од мог дугог презимена. Касније га је прихватила и моја породица , па звездаши, Београд, Југославија и, коначно, цео свет. И данас, када сам увелико у осмој деценији, тим надимком, по мелодији некако младалачким, обраћају ми се готово сви који ме познају.
Читав низ надимака донело ми је фудбалско умеће. Звали су ме Бразилац са Балкана, Мајстор, Фудбалски Шопен… Те надимке измишљали су, најчешће, новинари, да би нагласили моје играчке врлине.
