На данашњи дан пре 96 година рођен је један од највећих фудбалских мајстора које је наш клуб имао. Његово височанство, играчка и људска громада – Рајко Митић.
Легендарни фудбалер рођен је у селу Дол, близу Беле Паланке, 19. новембра 1922. године, а преминуо је 29. марта 2008. За црвено-беле је наступао 14 сезона – од оснивања 4. марта 1945. и све до новембра 1958. Одииграо је 572 утакмице и постигао 262 гола, био је капитен и допринео је освајању шест титула.
Захваљујући свом раду, посвећеношћу и људскошћу којом је зрачио, био је омиљен у свим круговима, а свакако један од симбола Црвене звезде и човек по којем су спонтано одређена правила понашања свих који у срцу носе црвено-беле боје.
Велика већина заљубљеника у црвено-бело никада није имала прилику да види на терену чаролије које је изводио легендарни фудбалер и прва звезда најтрофејнијег српског клуба. Чули су само да је један велики господин својом харизмом, фудбалским знањем и головима обележио почетну еру Црвене звезде. Фудбал је почео да игра на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. Лета 1938. постао је члан омладинске екипе БСК-а, а касније и првотимац овог некада славног предратног клуба.
Од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ заједно са Ђајићем и Језеркићем наставља да игра, да би 4. марта 1945. постао играч Црвене звезде, а касније њен капитен и прва Звездина звезда. У 14 првенствених сезона носио је црвено-бели дрес као један од најбољих играча у историји клуба. Као капитен, Митић је шест пута предводио саиграче кад су освајали титулу првака Југославије: 1946, 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Купу Југославије је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.
Од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, забележио је 59 наступа и за најбољу селекцију дао 32 гола.
О животу и догађајима који су везани за чика Рајка, испричане су многе приче и анегдоте.
Велики спортсмен и прва звезда нашег „сазвежђа“ урадила је 7. априла 1958. године нешто о чему се и дан данас прича. У првенственом сусрету против Сплита двадесетак минута пре краја каменица која је долетела из гледалишта, погодила је у главу Бору Костића, након чега је чика Рајко повукао екипу са терена. Дисциплински суд ФСЈ казнио је због тога све играче нашег тима изузев Беаре и Костића једномесечном суспензијом.
Колико је Рајко Митић био вољен, цењен и за све протекле деценије готово антологијски присутан у светској фудбалској јавности, потврђује и омаж који су му новинари Би-Би-Сија посветили у својој ударној радијској емисији.
Истакли су, на пример, да су одлазак Рајка Митића у вечност доживели као губитак свог сера Стенлија Метјуса и да се такви фудбалски и људски колоси рађају једном у сто година. Рајко Митић је, према оценама Енглеза, својим односом према фудбалу и животу, и надасве својом харизмом, подстакао својевремено људе у Звезди да званично, од генерације до генерације, од епохе до епохе, производе звезде, јер су за такав посао имали „светског непрелазног барјактара“.
Чувена је и прича да су својевремено Бразилци изразили жељу да разговарају са Рајком Митићем. Рекли су да би желели да предложе десној полутки нашег државног тима да остане у Рију и да игра за њихов клуб. Представник Ботафога био је угледна личност, члан бразилске владе, иначе професор универзитета и познати лекар. Није то био уобичајени начин „врбовања“, на који су наши фудбалери понекад наилазили на гостовању у иностранству. Одмах је схватио ситуацију, знао је да су Бразилци веома осетљиви када су у питању озбиљни и угледни људи и зато је водио разговор с пуно такта.
Представник клуба Ботафого честитао је нашем фудбалеру на одличној игри и изразио жељу да он остане у Рију и заигра за њих. Нуђено му је све што пожели, од новца довољног за цео живот до тога да би му целу породицу пребацили у Рио, наравно, о трошку клуба. Митић је стрпљиво тражио начин да се захвали на понуди, Бразилци су били упорни, а онда их је разоружао речима:
„А да ли бисте ви дошли у Југославију?“, запитао је представника клуба Ботафого.
„Ја?“, зачуди се Бразилац. „Шта бих ја радио тамо код вас?“
„Ви сте изванредан лекар, чувени специјалиста, а ми немамо довољно лекара. Дођите, учинићемо све што желите, даћемо вам одличне услове.“
„Али, то је немогуће! Ја сам овде потребан, овде има толико посла. Ја, најзад, веома волим своју земљу.“
„И са мном је исти случај. Ја сам потребан свом клубу и изнад свега волим своју земљу. Да ли вам је сада јасно зашто не могу да останем код вас, без обзира на то шта ћете ми ви понудити.“
То је само један пример ко је био чика Рајко и зашто ће се Црвена звезда увек трудити да име Рајка Митића буде истакнуто и видљиво. Јер, чика Рајко је то заслужио! Прошле године, дан пре годишњице рођења, добио је споменик испред западне трибине стадиона који већ носи његово име. Сада ће увек бити ту, посматраће нас, све нас који пролазимо поред његовог лика, и терати да будемо још вреднији, часнији и поштенији.
