На данашњи дан пре 27 годинa, Црвена звезда је засијала најсјајнијом светлошћу од свог настанка.
Тог 29. маја 1991, немогуће је постало могуће, машту је заменила стварност, снови су постали опипљиви, материјализовани у виду пехара који се напокон нашао тамо где му је и место – у витринама Звездиног музеја.
А када се погледа са ове, двадесет и пет године далеке дистанце, јасно је да је тако морало бити. Савладавши Олмету, Дарко Панчев је наплатио све дугове и неправде из прошлости. А било их је – Панатинаикос, Мехенгладбах, тачније Микелоти, Милан у магли, Реал у снегу… Ако је црвено-бело срце требало све то да издржи и истрпи да би се десило оно што се десило 29. маја 1991. на стадиону „Свети Никола“, нека је, вредело је. Делије су стигле у Италију, запоседају централни трг, пева се, пије, али и поред свих опијата, у глави само „клемпави“.
Играли смо финале, тврдо, мушки, дефанзивно, и имали дозу среће коју смо свакако заслужили имајући у виду колико је ранијих година нисмо имали. Роберт, Миха, Бина, Белодедић и Панчев уписали су на сребрну амфору име највећег клуба са ових простора. И када се размисли о више пута помињаној космичкој правди, не можемо да се отмемо утиску да је онај гол против Бајерна који је Дика примио кроз ноге био несрећни тренутак који је компензован одбрањеним пеналом Аморосу.
Тешко да ће ико икада са ових простора поновити овај успех који су постигли Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић), Бинић у том финалу, али и остали који су допринели на путу до финала. У скоријој будућности сигурно не. Да ли те 91. нисмо били свесни успеха, да ли смо сада свеснији, или ћемо тек за 27 година схватити шта смо урадили пре пола века, време ће показати. До тада, будите поносни што сте, када сте дошли до Аутокоманде, скренули лево.
