Јована Стојановић једна је од многих који свакодневно у срцу носе љубав према Црвеној звезди и који сваке ноћи сањају освајање трофеја и прославу пред Делијама.
Њу издваја то што напорно ради да би се тај пехар нашао у њеним рукама и да би у историји женског фудбала остала уписана као фудбалерка која је подигла први пехар који је освојио ЖФК Црвена звезда.
– Рођена сам у граду на Нишави где сам још као мала почела да играм фудбал са дечацима из улице, пошто девојчица за игру готово и да није било. Прво су ми дозвољавали да им доносим лопте, које су након њихових шутева завршавале у комшијским двориштима и шипражју, након неколико месеци су се ми пружили малу шансу и дозволили ми да будем голман, а када сам након годину дана почела да их шевам и да им протурам лопту кроз ноге, сви су у екипу прво бирали мене, тако да сам убрзо постала и капитен те мале дружине – отпочела је причу Јована Стојановић.
Како то обично бива, родитељи не воле да своје ћерке виде у копачкама и дресу.
– Родитељи баш и нису били одушевљени мојом жељом да играм фудбал, поготово када бих се вратила кући пуна модрица, а понекад и крвавог носа. Моја упорност и огромна жеља ипак су ме одвели у Женски фудбалски клуб Машинац, где сам начинила своје прве праве фудбалске кораке. Пешачила сам свакодневно са краја на крај града, није ми сметала хладноћа када сам се враћала сама кући касно у ноћ. У тим тренуцима ништа није могло да ме спречи и заустави. У Машинцу сам провела 7 прелепих година.
Као награда за упорност и напоран рад на Јованину адресу стигао је позив из репрезентације.
– Дебитовала сам у кадетској репрезентацији Србије У-17, а након тога и у омладинској У-19. То је за мене било велико искуство и подстрек да наставим да се бавим овим спортом. Жеља за још већим напретком и фудбалским усавршавањем, довела ме је пре 5 година у Београд, где сам обукла дрес клуба који волим од малих ногу и на тај начин остварила део својих најлепших снова у животу. Црвена Звезда је одувек била мој сан, са Звездом у мислима сам сваке ноћи одлазила у кревет и сваког јутра отварала своје оши и устајала. Готово да није било места на зидовима моје собе, а да се ту није налазила нека Звездина фотографија, исечак из новена, или једноставно нешто црвено-беле боје.
Дан када је постала део црвено-беле породице заувек ће остати једна од њених најлепших успомена.
– У Звезди сам прихваћена на најлепши могући начин, имала сам огромну подршку саиграчица и тренера, тако да сам веома брзо постала стандардна првотимка. Све лепо што ми се дешавало у Звезди у великој мери ми је помогло да што безболније превазиђем недостатак родног града, пријатеља, мојих баке и деке, брата Стефана и мојих родитеља. Паралелно са обавезама у клубу, марљиво и вредно сам испуњавала своје школске обавезе и завршавала средњу Економску школу.
Јованин таленат није остао незапажен и ван граница наше земље. Ипак, љубав према Звезди веже је за Београд.
– Убрзо након тога уследио је и позив из иностранства. Прошла сам све провере и тестове, након чега је требало да потпишем и свој први професионални уговор, а захваљујући мом менаџеру услови су били изузетни. Имала сам обезбеђен стан, храну и високу финансијску надокнаду, а уз све то са мном би пут иностранства кренуо и мој брат, коме је била обезбеђена радна дозвола. Родитељи су били пресрећни, у том трансферу видели су сигурност за своју децу. Али, то није био живот који сам ја желела. Сањам ,како пре свега тога заједно са својим саиграчицама високо подигнутих руку, пред највернијим Делијама на северној трибини доносимо први шампионски пехар. Тачније не само да сам сањам, ја свих ових година у Црвеној звезди живим за тај дан и ништа ми није важније, лепше и вредније од тога тренутка. Када сам саопштила родитељима своју одлуку, то је за њих био прави шок, једноставно нису могли да схвате емоције које са собом носи Звезда и у том часу безмало сам изгубила њихову љубав. Били су то можда моји најтежи и најтужнији тренуци у животу. Да би све то што пре заборавила и наставила даље, уписала сам факултет, а захваљуљујући људима из руководства клуба и њиховом разумевању, добила сам студентску стипендију, која је била условљена како мојим спортским, тако и студентским резултатима. Чврсто сам одлучила да им се својим радом, како на фудбалском терену, тако и на факултету, захвалим и одужим на једини начин на који сам могла, а то су били резултати.
Како на терену, тако и на факултету, Јована је у протеклој години низала само успехе.
– Одиграла сам веома успешно целу 2016. годину, на свим утакмицама сам била међу најбољима, а на некима сам и проглашавана за најбољу играчицу. Вредно сам тренирала, дневно и по неколико пута, како бих била максимално спремна. Образовање ми је подједнако важно, тако да сам учила свакодневно до дуго у ноћ и захваљујући томе завршила прву годину на Факултету за пословну економију и предузетништво (ПЕП), са просеком 10,0 као најбољи студент у својој генерацији. Пред сам крај прошле године, уследио је и позив селектора репрезентације Србије, господина Горана Сретеновића, као и моја дебитантска утакмица у дресу са националним грбом сениорске репрезентације Србије. Након свега тога, поново сам задобила апсолутно поверење својих родитеља, јер без њих, њихове подршке и вере у мене, све би било неупоредиво теже и болније. Сви зајдно верујемо у неко боље и лепше сутра, а моји родитељи читају име своје кћерке и мог вољеног клуба на страницама „Спортском журналу“ и извештајима „СОС Канала“.
Без сумње, велики успеси тек очекују нашу женску фудбалску екипу.
– Годину која је пред нама започела сам са потпуно истим амбицијама, жељама и сновима. Да ли ће она бити макар приближно успешна као претходна, показаће време. Знам само да ћу радити вредно и марљиво, наставићу да усавршаван своје знање, како на фудбалском терену, тако и у студентској клупи. Борићу се за свој клуб и националну селекцију и као до сада, остављати на терену и срце и душу. Сваког секунда ћу дисати и живети за свој вољени клуб и за онај дан из мојих снова. Уз своје саиграчиће и све људе који раде у клубу сигурна сам да ће се он брзо и догодити – поручила је Јована Стојановић.
