На данашњи дан, 29. марта 2008. године, са животне сцене сишао је један од највећих мајстора фудбалске игре којe је наш клуб имао. Његово височанство, играчка и људска громада је са овог света отишла у легенду.
Од дана оснивања, 4. марта 1945. године, Црвена звезда је у својим редовима имала посебног човека и играча, који се својим играма, головима и понашањем издвојио од осталих конкурената и поставио на пиједестал фудбала на Балкану.
Велика већина заљубљеника у црвено-бело никада није имала прилику да види на терену чаролије које је изводио легендарни фудбалер Црвене звезде и прва звезда најтрофејнијег српског клуба, Рајко Митић. Чули су само да је један велики господин својом харизмом, фудбалским знањем и головима обележио почетну еру стварања спортског гиганта источне Европе. Рођен је 06. новембра 1922. године и почео је да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, а касније и првотимац овог некада славног предратног клуба.
Од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ заједно са Ђајићем и Језеркићем, наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен и потом прва Звездина звезда. У 14 првенствених сезона носио је „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.
Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Купу Југославије, Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.
Осим рехабилитације после операције менискуса 1947, Митић је ретко одсуствовао из тима. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, забележио је 59 наступа и за најбољу селекцију дао 32 гола.
У легенду је отишао у ноћи између 29. и 30. марта не успевши да се избори са нарушеним здрављем. Тек тада, како је то уосталом и својствено нашем народу, схватили смо каквог смо човека изгубили. Господин, капитен Звезде и репрезентације Југославије, играч који је самом својом појавом уливао самопоуздање саиграчима, пуних тридесет година, од 1940. до 1970. представљао је најзначајнији симбол фудбала на овим просторима. Неоптерећен славом и новцем постао је миљеник београдске омладине која је након другог светског рата пришла новом клубу који је представљао реакцију и око себе окупљао тадашњу југословенску авангарду.
