Најславније странице у историји Црвене звезде и српског фудбала исписане су у пролеће 1991. године, кад је на „Маракану“ право са стадиона „Свети Никола“ у Барију стигла „сребрна амфора“ Купа шампиона.
Ипак, најпресуднији корак ка том историјском 29. мају црвено-бели су начинили на данашњи дан пре 17 година – 10. априла 1991. године, кад су у првој полуфиналној утакмици савладали баварског и европског гиганта Бајерн са 2:1. И то – усред Минхена.
„Предигра“ ове утакмице догодила се још приликом жребања у Женеви, кад је тадашњи технички директор Црвене звезде Драган Џајић, опкољен свитом новинара у хотелу „Атлантис“, самоуверено изјавио:
„Победићемо Бајерн у Минхену“!
И, заиста, тог 10. априла ’91. на „Олимпијском стадиону“, оном истом где је Звезда у прошлости већ губила од великог баварског тима, југословенски шампион је показао да је прерастао све „дечје болести“. Ни вођство немачког тима (Волфарт) није поколебало црвено-беле.
Реч препуштамо Стевану Стојановићу, саветнику председника ФК Црвена звезда, који је у време о коме је реч био голман нашег тима. И – капитен.
„Увек ми представља неописиво задовољство да се сетим тог доба и тих утакмица са Бајерном. Био је то, заиста, антологијски дуел. За нас нарочито важан јер смо после елиминације Грасхоперса, Глазгов Ренџерса и дрезденског Динама дошли на корак од остварења сна свих претходних генерација „звездаша“ – пласмана у финале Купа шампиона. И сад кад се сетим тога, обузме ме пријатна језа. После првог сазнања да смо извукли Баварце, чули смо и шта је Џајић изјавио… „ причао нам је „мали Дика“ Стојановић, док у својој канцеларији повремено баца поглед на велику, урамљену слику на којој прима пехар Купа шампиона од тадашњег председника УЕФА Ленарта Јохансона.
Како сте се тада осећали?
„Џајић је касније објаснио своју изјаву да је дубоко у себи знао да можемо да освојимо Куп шампиона, али да је тврдњом да ћемо победити Бајерн у Минхену хтео да нам улије и ту последњу трунку самопоуздања, можда чак и дрскости. И, то је наишло на прави терен код нас. Сви смо знали колико вредимо, много пре утакмице у Минхену почели смо да се понашамо као велика, права екипа, не страхујући ни од једног противника, ни од једне неприлике. То се први пут осетило у оном фамозном реваншу у Цириху, против Грасхоперса. На „Маракани“ је било 1:1 и многи су нас већ прежалили, а ми смо истрчали на терен решени да – згромимо Грасхоперс. И, тако је и било. Победили смо са 4:1 и отишли даље“.
Бајерн, ипак, није био Грасхоперс…
„Наравно. Знали смо ми шта нас чека и ко игра за Бајерн. Лаудруп, Ефенберг, Колер, Волфарт… Али, нисмо се ниједног тренутка плашили. Мало смо се чак и заинатили видевши да су Баварци утакмицу чекали превише самоуверени. Као да су мислили да ће преко нас лако ући у финале“.
Стојановић за трен застаје и уз осмех наставља:
„А, ми смо имали страшан тим. Тим од 13 играча који су изнели читаву сезону, али каквих играча! Свако је напамет знао шта онај други до њега мисли. Били смо пажљиво укомпонована целина. Стајао сам иза њих, из утакмице у утакмицу и знао сваки њихов наредни потез. Радиновић и Маровић на бековима, два бритка, бескомпромисна борца, непрелазни у одбрани и сјајни у офанзиви. Најдоски и Белодедић – један оштар до дозвољене границе, други префињени техничар, заједно – гранитни бедем. Па Југовић, Стошић, Просинечки и Бинић – технички савршени, сви брзи, сви сјајни тркачи. Панчев – непоновљив реализатор. И, наравно, Дејо Савићевић. Непоновљив, који једним потезом може све да реши“.
Био је то судар дивова. И, по нашег шампиона је лоше почео.
„Сећам се као данас… Можда не памтим више минуте, али знам да је било на почетку, али ситуацију јасно памтим. Бајерн је брзо извео један слободан ударац, збунили су нас, признајем. Волфарт је изашао сам испред мене и – нисам могао ништа“.
Тада је, каже Стојановић, дошла до изражаја величина Звездиног шампионског тима.
„Можда би неко други на нашем месту тада изгубио главу, али ми не. Наставили смо да играмо као да меч тек почиње. Чекали смо и дочекали своју шансу. Дошао је крај полувремена, Просинечки је идеално упослио Бинића, овај прошао по десном крилу и послао лопту у средину, пред гол Бајерна. А, Панчев је само то чекао. Као много пута пре био је у правом тренутку на правом месту и – изједначио“.
Крај полувремена, шта сте причали у свлачионици? Какав је био договор?
„Тренер Љупко Петровић, био је ту и Џајић, сви ми… осетили смо да је пред нама велика шанса. Да заиста победимо Бајерн у Минхену. И те шансе се нисмо уплашили. Договор је био да – идемо на победу“.
Ипак, ни домаћин у наставку није био без шанси…
„Наравно, ређале су се опасне ситуације и пред нашим голом. Памтим онај шут Ефенберга главом, тренутак кад лопта пролази поред стативе… Одолели смо, паметно се бранећи, чувајући лопту. Опет смо их мамили у нашу замку… И, онда, дошао је час одлуке. Панчев је пресекао једно додавање домаћих играча на средини, дао фор Савићевићу и уследио је онај чувени Дејин бег пред Колером. Бег за – победу“.
Стојановић не крије задовољство што поново одмотава „филм“ ове чувене утакмице.
„Без сумње, то ми је уз финале са Олимпиком у Барију и онај београдски реванш са Баварцима најдража утакмица у каријери. Било је невероватно. Памтим и оних петнаест хиљада наших навијача на трибинама Олимпијског стадиона, уз такву подршку било је немогуће не победити“
Тако је Звезда тог 10. априла 1991. године победила у Минхену. Био је то само увод у једну од најдраматичнијих сусрета у њеној историји – онај, легендарни реванш са Бајерном у Београду.
„Нисмо превише славили после победе. Знали смо да наставак следи… Да посао није готов. Нисмо, међутим, ни слутили да ће тај реванш досећи готово епске размере. Али, то је за неку другу причу“, каже Стеван Стојановић.
