Током читаве вечери бивших, садашњих и будућих Звездиних олимпијских звезда у „Кристалној“ дворани хотела „Хајат“ наше спортске легенде евоцирали су успомене, причали о актуелностима из нашег Спортског друштва, жељама и амбицијама, плановима, али и о свакодневном животу. Они који се дуго нису видели размењивали су бројеве телефона, неки нису крили ни сузе…
„Емоције су заиста узбуркане. Све је ово невероватно за мене, осећај је диван“, причао нам је наш рукометни „Терминатор“ Ненад Перуничић, иначе учесник Олимпијских игара у Сиднеју 2000. године. „Свих ових година током којих сам физички био одсутан из Звезде духом и срцем био сам у Звезди, али заиста нисам очекивао оволику пажњу и овакво признање“.
Перуничић се потом присетио Сиднеја и осврнуо ка Пекингу.
„Имали смо сјајну екипу, сјајну генерацију, нажалост у борби за треће место нисмо успели да освојимо медаљу. Жалим због тога и дан-данас. Још више жалим због стања у српском рукомету, због чега ће Игре у Пекингу проћи без наше рукометне репрезентације. Верујем, ипак, да сви заједно можемо да помогнемо да изађемо из ове ситуације и да овај наш трофејни спорт поново поведемо стазама успеха“.
Јасна Шекарић, најтрофејнија српска олимпијка и спортискиња уопште, очекујући да буде позвана да прими Звездину олимпијску плакету, по сопственом признању, „куцала је о дрво“.
„То је због тога што су, позивајући ме, изговорили и ту чувену реченицу – Надамо се да ће Јасна освојити медаљу и у Пекингу“. Искрено, ја исто очекујем и томе се надам. Дуго сам у Звезди, на пет Олимпијских игара – од Сеула ’88. до Атине 2004. – освојила сам исто толико одличја и желим да на својој шестој Олимпијади освојим и шесту, можда чак и седму медаљу. Припреме за Пекинг већ сам почела“, јасна је била наша Јасна.
Стеван-Дика Стојановић подсетио се Игара у Сеулу ’88. на којима, на жалост, бранећи мрежу фудбалске репрезентације није успео да стигне до одличја.
„Зар је већ прошло 19 година… А, као да је јуче било. Сећам се, нисам бранио у првој утакмици, кад смо доживели једно непријатно изненађење на старту фудбалског турнира, чак сензацију, изгубивши од Аустралије голом из пенала. Онда смо победили Нигерију, блистао је Пикси, да би нас елиминисао Бразил. Тада ми је Круз дао онај страшан гол, а после и Бебето…“, жали Дика, али не треба јер је све то наплатио кад је било најпотребније – у Барију.
Једна друга фудбалска легенда, голгетер какав се рађа једном у пола века, наш Бора Костић, има далеко лепше олимпијске успомене. На Играма у Риму 1960. постигао је седам голова, међу њима и у финалној утакмици с Данцима, коју су плави добили са 3:1 и освојили прву и за сада једину златну олимпијску медаљу.
„Имао сам ту част да као капитен први примим победнички трофеј“, сећа се Бора, чију су „левицу“ упамтили најбољи светски голмани тог доба. „Играо сам у једној непоновљивој генерацији којој нису сметали ни блатњави терени, ни лоше лопте, ни старе копачке… И баш зато, што смо се радовали свакој утакмици, постигли смо много.
Бора Костић нам је открио и једну праву ексклузиву.
„Спремам се за Пекинг! Кинези желе да окупе многе бивше фудбалске асове освајаче медаља, па ће оформити једну екипу нас ветерана. И мене су звали“.
На велике успехе Звездиних фудбалера у прошлости, али и на будуће игре, осврнуо се и председник ФК Црвена звезда Топлица Спасојевић.
„Најпре бих још једном истакао важност ове манифестације нашег Спортског друштва. Неизмерно сам задовољан, чак радостан, што овде могу да сретнем и разговарам са спортским дивовима чије сам резултате и успехе деценијама пратио. Што се тиче бројних медаља које су на Олимпијским играма у прошлости освајали наши фудбалери, само набрајање њихових имена за мене као председника, али и за све структуре Фудбалског клуба је обавеза више – да учинимо све што је у нашој моћи да се неки нови наши играчи нађу на Олимпијским играма и – оките одличјима. То је и део мог плана и програма који сам изнео чим сам ступио на дужност председника Фудбалског клуба, а велику улогу у томе треба да одигра наша будућа фудбалска Академија. Овде сам већ на ту тему разговарао са нашим асовима, фудбалерима-олимпијцима, они такође имају идеје и сигуран сам да заједно можемо да стигнемо до тог циља“, рекао је Топлица Спасојевић.
У сличном тону причао је и председник Скупштине СД Црвена звезда Александар Влаховић.
„Тридесет и седам медаља – седам златних, двадесет сребрних и десет бронзаних, чине нас поносним, али и обавезују и инспиришу на још бољи рад. Величина нашег Друштва је управо у томе, што сви председници буду и пролазе, а спортисти и њихови успеси остају вечни. Ово „Звездино вече за Звездино сутра“, манифестација за коју с поносом можемо да кажемо да је постала традиционална, најбољи је показатељ тог духа заједништва и слоге која влада у нашем Друштву и кад видим енергију којом зраче сви ови људи уверен сам да ће Црвена звезда и сви њени спортисти и у будућности бити ти који ће доносити славу нашем спорту“.
Елеонора Вилд, једна од „сребрних“ хероина наше кошарке из Сеула ’88, као и увек насмејана, живо се сећа времена од пре две деценије.
„Те Олимпијске игре су најлепши догађај у мојој играчкој каријери. Никад нећу заборавити онај кош Анђе Арбутине у последњој секунди полуфинала са Аустралијом, који нас је одвео до завршнице турнира и медаље. Знам да се многи сећају да сам била међу најбољима у одбрани нашег тима, да сам чувала и углавном сачувала наш кош од најбољих играчица наших ривала. Неко је и то морао да ради“, смеје се шармантна Нора и наставља: „Предивно је вечерас подсетити се тих дана, срести људе које дуго нисам видела, имати осећај да бити једном у Звезди значи – бити у Звезди за сва времена. Саветовала бих наше наследнице, које сигурно имају квалитет чим носе црвено-бели дрес, да буду упорне и да ће сигурно једног дана поновити наше успехе“.
А, прве успехе наше женске „краљице игара“ остварила је генерација Зорице Ђурковић. Непоновљива кошгетерка, најбоља играчица Европе и „бронзана“ на Олимпијским играма у Москви, такође није покушавала да прикрије осећања.
„Било је то једно невероватно време, били смо фантастична екипа. Драго ми је што смо овде на окупу и Вукица Митић, Софија Пекић, Јасна Милосављевић, Наталија Бацановић, ја… што можемо да се подсетимо тих дана и видети све наше драге „звездаше“. Поносна сам на ову Олимпијску плакету, поносна и на олимпијску бронзу, а најдражи ми је ипак онај пехар Купа шампиона из Ла Коруње. Највише због тога што смо били прва наша кошаркашка екипа која је постала првак Европе. Били смо бржи неких седам дана од оне чувене, такође шампионске екипе Босне у којој су бриљирали Мирза Делибашић, Жарко Варајић…“
Током читаве вечери у „Хајату“ пажњу свих присутних пленила је Вера Јефтимијадес. Не само због чињенице да је управо њен флорет са ОИ из Рима ’60. продат на јавној аукцији него и због податка да је две деценије била неприкосновена шампионка, да је Звезди донела 24 титуле, да је за све то време постала и до дана данашњег остала симбол српског мачевања.
„Осећам се предивно, све ми је ове вечери будило велика осећања. Почев од кадрова са екрана из прошлости, који су ме вратили у Рим, преко сусрета са свим овим присутним нашим шампионима и Звездашима, до чињенице да тај мој флорет, толико пута напукнут, па лепљен и изнова употребљаван, може да допринесе да у Звезди порасту нови олимпијци. Срећна сам и што сам овде упознала једну изузетно талентовану девојчицу из нашег Мачевалачког клуба и сигурно је да ћу чешће долазити на тренинге и пратити како напредује“.
Звездини олимпијци, Звездине легенде. Бесмртни, а људи као сви ми. Снажних осећања и чистих срца. Увек спремни да се радују и друже, али још више да у себи пронађу ту додатну снагу која ће их водити ка врху. Захваљујући њима Звезда је највећа.
