Марија Чолић је са само 17 година већ је ушла у женску сениорску репрезентацију. Рукометни стручњаци прогнозирају да ће постати голман – светског ранга. Била је најбољи чувар мреже на летос одржаним Олимписјким играма младих (ЕЈОФ) у Београду. Прошле године проглашена је за најбољег голмана у Србији за годиште 1988, 1989. и 1990. Ова тиха и скромна девојка, иначе капитен рукометашица Црвене звезде, која одбранама противничке играчице „доводи до очајања“, сасвим случајно је постала голман. Каријеру је, наиме, почела као леви бек.
„Са девет година почела сам да тренирам рукомет у Јастрепцу – Агроекомомику“, почиње причу Марија за наш сајт. „На једној утакмици нисмо имали голмана, па сам се ко зна зашто пријавила да станем пред гол. На моје и одушевљење мојих саиграчица, примила сам само један гол. Тако је почела моја – друга каријера“.
Кад је 1990. године позвана у Камп у Луковској бањи њен таленат приметили су челници многих прволигашких клубова. Најбржи је, међутим, био доказани „ловац на таленте“, доктор Славенко Жерајић. И, Марија је стигла на „Маракану“.
„Не знам како ме је доктор пронашао, али кад ме је позвао и кад сам стигла у Звезду прва три месеца нисам имала право да игам због проблема са папирологијом. Све то време само сам тренирала са млађим категоријама“.
А, кад је једном заиграла Марија је за само годину дана стигла до првог тима сениорки. За Звезду је дебитовала против кршевачког Напретка.
„Памтићу тај дуел до краја живота. Крушевљанке су биле велике фавориткиње, али ја сам славној Љиљи Кнежевић одбранила 15 шутева и – извукле смо реми. Следећи меч био је против Радничког, а ја сам уписала 21 одбрану“.
Уследили су позиви у кадетску, јуниорску, нашла се и на ширем списку сениорске репрезентације Србије. Летос на јуниорском ЕШ у Словачкој „црвене“ су заузеле пето место, а у јуну наредне године на реду је Светско првенство.
„Много сам научила од селектора Милорада Милатовића, који је некада и сам био голман, па ми је веома тешко пао његов одлазак. После ЕЈОФ-а све девојке су плакале кад смо сазнале да нас неће више водити. У Звезди, поред доктора Жерајића, велике заслуге за мој напредак има тренер Хаџистевић, а на самом почетку моје каријере ту су били и Весна Гавриловић, професор Саша Марковић и садашњи селектор Влада Шимичић“.
Марија је веома поносна што је капитен црвено-белих рукометашица.
„Ове сезоне циљ нам је опстанак у лиги. Већ следеће године планирамо да будемо међу првих пет екипа у Суперлиги“.
Пред сваку Звездину утакмицу одлази у Храм Светог Саве да упали свећу.
„Тај ритуал ми доноси срећу“, открива.
Ево и неколико блиц питања и одговора:
Да ли те је некад до сада лопта погодила у главу?
„Против Књаз Милоша погодила ме је Андреа Лекић и то, верујте ми, уопште није пријатно“.
Чије шутеве најтеже браниш?
„Дефинитивно, Љиље Кнежевић. Она је наша најбоља рукометашица. Али, кад се оствари добар резултат, те моје муке се заборављају“.
Где би волела да једног дана наставиш каријеру?
„У чувеном данском Виборгу“.
Које голмане у женском рукомету највише цениш?
„Бранку Јовановић и Сесилију Легангер“.
Ко су твоји највећи навијачи?
„Мама Емилија, тата Горан и брат Милан“.
Да ли је тачно да си била и – фудбалски голман?
„Јесте, још у школи. А, на једном школском првенству у мом родном Прокупљу постигла сам пет голова. После тога звао ме је ФК Машинац, али ја сам отишла у рукомет“.
Боље што је тако. Да је пристала Звезда и српски рукомет изгубили би сјајног голмана.
