Синиша Михајловић, један од најбољих играча икада који је носио црвено-бели дрес је 10. децембра 1990. године званично постао део нашег клуба. Пут није био лак, али је Михајловић од првих фудбалских корака, које је направио у родном Борову имао јасан циљ – дрес Црвене звезде.
У зимском прелазном року 1990. године у просторијама Фудбалског савеза Београд потписао је четворогодишњи уговор са Црвеном звездом млади и веома даровити Синиша Михајловић. Долазак у Звезду тог изванредног некадашњег играча новосадаске Војводине многи су сматрали најзначанијим трансфером југословенског фудбала у 1990. години.
Звезда је од рођења имала посебно место у срцу Михајловића, који је по доласку у Љутице Богдана то са поносом и потврдио.
– Одувек сам навијао за Црвену звезду и дечачки сан ми је био да једном заиграм у нашем највећем клубу. Не кажем ово из куртоазије, као што неки долазећи у нови клуб изјављују да су за тај клуб навијали, а одлазећи у следећи изнова мењају мишљење – јасан је био Михајловић.
Синиша Михајловић је рођен 20. фебруара 1969. у Вуковару, а одрастао је у суседном Борову. Као и сваки просечни југословенски дечак, рано је почео да игра фудбал, а томе је много допринео и отац Богдан. Брзог и виспреног ума Синиша је лако обављао школске обавезе и много времена проводио бавећи се спортовима.
Звездин ас је био узоран ђак, син, брат, а најсрећнији је био када је играо фудбал, у којем је као што је и сам говорио у потпуности пронашао себе.
– Основна школа ми је била лака и занимљива. Међутим већ у средњој сам највише енергије усмерио на фудбал. Не би требало погрешно разумети како не ценим образовање. Напротив. Завршио сам Средњу занатску школу и по професији сам обућар. У Новом Саду сам уписао Вишу школу заштите на раду, али нисам баш много одмакао. Верујте једини разлог је то што сам се потпуно предавао спорту. И војни рок сам због тога одлагао. У фудбалу налазим себе и остварење свих снова и жеља – рекао је ненадмашни извођач слободних удараца по доласку у наш клуб.
Када се Миха, како су га навијачи Црвене звезде ословљавали преселио из новосадских у београдске црвено-беле, било га је веома тешко наћи. Константно је био на релацији између Београда, Новог Сада и Борова. Првих неколико дана у Беграду је провео у хотелу Младост. Међутим управа Црвене звезде му је обезбедила стан на Новом Београду у улици Џона Кенедија недалеко од хотела Југославија. Неколико пута дневно је тренирао са црвено-белима па је стално јурио од Звездиног стадиона до стана, а затим од Београда до Новог Сада јер је много обавеза још увек морао да заврши, па на крају и од Новог Сада до родитељског дома.
Звездашка јавност је била одушевљена вешћу да је у редове њиховог вољеног тима стигао играч чијем се потенцијалу није видео крај. Синиша је већ на самом почетку изградио посебан однос са навијачима и имао јасан циљ, да их својим издањима заувек освоји.
– Нисам дошао у Звезду да некоме отмем место. Напротив, борићу се да се радом и залагањем докажем и да оправдам поверење људи који су ми омогућили да постанем фудбалер Црвене звезде. Моја је обавеза да се добрим играма и максималним ангажовањем на тренинзима, без којег нема добрих игара, захвалим верној Звездиној публици која ме је тако лепо примила – поручио је 1990. године играч који је после само шест месеци постао европски, а након годину дана светски првак са вољеним клубом.
Црвена звезда је те 1990. године добила младог али већ веома рафинираног градитеља игре који се вешто служио обема ногама, мада је био рођени левак. Представљао је велику опасност за противничку одбрану, а ако се томе дода да је изузетно добро градио лопту и да је имао прецизан и ја шут слободним ударцем, јасно је било да су црвено-бели довели појачање на којем би им позавидели највећи европски клубови.
Мало је познато да се Звездин ас један одређени период бавио и кошарком. Како је и сам истицао, несумњиво би био нижег раста да га наставник физичког васпитања у основној школи није саветовао да се бави поред фудбала и кошарком. Тако је он доспео и у кадетски тим КК Борово који је тада био члан Прве Б лиге. Михајловић није имао никакав хоби, али је радо проводио време на тениским теренима. Очигледно, Синиша је био спортиста од главе до пете.
Огромна љубав према црвено-белим бојама, али и велика очекивања од екипе са којом би сарађиваом, били су пресудни за долазак Звездиног бомбардера на Маракану.
– Не би требало погрешно закључити да је новац био пресудан за мој долазак у Звезду. Нз чинилаца је утицало, а материјална надокнада је била на последњем месту. Вечити сан да заиграм у том клубу, једна невероватно добра генерација играча с којима ће бити прекрасно сарађивати, мој некадашњи тренер Љупко Петровић водиће ме поново, велики успеси Црвене звезде и на домаћим и на иностраним теренима, здрава атмосфера у клубу. Коначно ближи сам и репрезентацији. Све су то били разлози које сам имао на уму док сам се припремао да приступим новом клубу – закључио је Синиша Михајловић по доласку у Звезду, тада ни не слутећи да ће се златним словима уписати у историју клуба и остати упамћен као легенда београдских црвено-белих..
