Била је ово сјајна година за Црвену звезду, а један од најзаслужнијих за то је шеф стручног штаба Дејан Станковић. Присетио се Станковић како је све то изгледало пре годину дана када се вратио у наш клуб, али не као играч, већ као тренер.
– Ова година је била веома изазовна за мене. Дебитовао сам као тренер и то у клубу за који навијам. Склоп ситуације и момената ме је довео на „Маракану“ да са великим задовољством и огрмоном подршком клуба упознам предивне фудбалере које тренирам и са њима сарађујем кроз читаву годину. Није било лако за једног „почетника“. Хвала Владану Милојевићу што ми је оставио 11 бодова предности, па сам имао времена да на миру седнем на клупу Црвене звезде и детаљније се упознам са послом – почео је Станковић.
Ипак, велике ствари је Црвена звезда урадила у 2020. години.
– Освојили смо титулу, то је најбитније. Било је лепих момената, али и тешких ситуација из којих смо изашли много јачи, међутим, најважније је да се брзо учи и сазрева. Потом квалификације током лета где смо морали да се адаптирамо на ситуација са короном која није била лака. Без „Маракане“ и 50 хиљада људи и реванша је много тешко. Видели сте и сами како је изгледао тај пут. Било је успона и падова, мечева где смо можда прошли боље или горе од заслуженог. Оно што је најбитније – обезбедили смо учешће у европским такмичењима четврти пут. У првенству смо били добри, доминантни и лепршави. То сваки навијач Црвене звезде воли да види и зато ми је много жао што је Маракана празна. Храбро смо најавили да ћемо се борити за „европско пролеће“. Полусезону смо завршили са девет бодова предности и сви заједно смо веровали да можемо да урадимо то. Поносан сам на играче. Померамо границе и подижемо лествицу. Не могу да кажем ништа друго сем да сам пресрећан и да сваки дан уживам што сам у клубу.
Присетио се Станковић како је изгледао позив да седне на клупу Црвене звезде.
– Позив који мења све и који се не одбија. Не могу да кажем да Звезда зове само једном, јер мене у суштини не може ни да зове, с обзиром на то да се осећам као да никада нисам ни отишао. Било је питање времена када ћу се вратити. Сећам се пријатељске утакмице између Црвене звезде и Удинезеа када сам имао прилику да последњи пут поздравим навијаче у дресу. Није то била опроштајна утакмица за мене, али је била прилика да их поново видим и сећам се да је био транспарент „Деки, Звезда те зове и чека на тебе“. Тако да, дошао је позив да се вратим кући, засучем рукаве и да полако, из дана у дан, растемо сви заједно. Знао сам у шта се упуштам и да неће бити лако, јер ово је заиста велики клуб. Сваки дан је ново доказивање. Победиш, али то се одмах архивира и тако у круг. Желимо победе и трофеје. Лепа „опклада“ у мом животу, свим срцем сам дошао овде и видело се на почетку какву енергију имам. Нестрпљив сам био, хтео сам што пре да постигнемо гол и решимо питање победника, али сад долазим до сталожености. Утакмица траје 90 минута, а човек се учи док је жив. Ипак, ништа од тога не би било да немам подршку клуба, играча и навијача.
Присетио се и како је, практично још као дечак, остварио снове у Црвеној звезди.
– Провео сам младост у свлачионицама наше Омладинске школе и тада на „шљаци“ где смо тренирали. Када неко прође све то и добије част да дебитује за Црвену звезду, то је нешто што ти испуни све снове и остане урезано у сећању. Ја сам са 16 година дебитовао за клуб о ком сам маштао цело детињство. Сањао сам да дебитујем, да постигнем гол, да се упишем у стрелце у вечитом дербију, да носим десетку и капитенску траку. И снови полако крећу да се остварују, али треба веровати и радити. Кроз тај пут научиш шта је Црвена звезда. Лепо је рекао Владимир Цветковић – „Звезда је онолика, колико си маштао о њој пре доласка“. Бити тренер младим играчима који су стасали у Омладинској школи је посебно задовољство. Срећан сам јер видим жељу, вољу и ентузијазам код њих. Не желим да ниједан млади играч дебитује, па да га после склоним и да га нема. Радимо да сваког спремимо ментално, физички и тактички да када обуче дрес Црвене звезде – отане део тима. Убацујемо момке који су стасали овде, а сада носе игру клуба, као што сам то некада чинио и ја, и после мене још много сјајних играча. Пре свега, мораш поштовати клуб и знати чији дрес носиш, као и који грб представљас. Клуб је изнад свега и понашамо се у складу са слоганом – Изнад свега – Звезда.
Сетио се Станковић како је изгледао његов омладински стаж у црвено-белом дресу.
– Када сам дошао у Звезду, моји снови су почели да се остварују. Имао сам срећу да ме прихвати Тома Милићевић, тренер који је „измислио“ много нас и заиста је селектирао велики број сјајних играча. Тада је било најважније да не одустанеш. Борба је трајала из дана у дан, неко је пролазио, неко је отпадао, неко је веровао, неко није, али тако је то у фудбалу. Мораш имати таленат, вољу и жељу да успеш, али кључне су радне навике. Генерација у којој сам био је играла озбиљан фудбал. Сећам се да нас је у кадетима дочекао Владимир Петровић Пижон, на моје задовољство. Он је неко ко је одрастао са мојим оцем на Булбулдеру. Милићевић ам је усадио радне навике, а Пижон нас „допунио“ ситним техничким детаљима који су нам били веома важни тада. Био сам део доминантне генерације и тада научио да у Звезди мораш да победиш на свакој утакмици.
Срећан је Станковић што је сада, као тренер, део клуба.
– Задовољство ми је што сам у прилици да будем у Црвеној звезди. Треба се освнурти на последњих пар година где смо успели да истрпимо и различите неправде и из свега тога изађемо јачи. Сада сам ту поново и желим да са играчима остварим траг у историји Црвене звезде. Не верујем да је било ко дошао у Звезду и да није имао такав сан. Наставићу да сањам са жељом да тај „текст“ о историји буде што већи – закључио је Станковић.
