Наш клуб је пре тачно 29 година постао шампион света. Био је осми децембар 1991. године када је Црвена звезда савладала Коло Коло резултатом 3:0 и попела се на „кров света“, освојивши Интерконтинентални куп.
Освајањем Купа шампиона шест месеци раније, наш клуб је стекао могућност да се за планетарну круну бори против чилеанског представника, освајача Копа Либертадорес. Пред 60 хиљада гледалаца на Националном стадиону у Токију савладало Коло Коло 3:0.
Јунак тима који је са клупе предводио Владица Поповић, у тој утакмици био је најмлађи у тиму – Владимир Југовић. Тада 22-годишњи фудбалер је головима у 19. и 58. минуту најавио велико славље црвено-белих, а тачку на меч поставио је Дарко Панчев голом у 72. минуту.
Црвена звезда је наступила у следећем саставу: Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Стошић, Ратковић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
Црвена звезда је друго полувреме играла са играчем мање због искључења Савићевића, а од освајања европске до освајање светске титуле, суочила се са бројим променама у кадру. Љупка Петровића заменио је на тренерској клупи Владица Поповић, а клуб су у међувремену напустили Роберт Просинечки, Стеван Стојановић, Слободан Маровић, Рефик Шабанаџовић и Драгиша Бинић.
Победом у Токију направили смо највећи успех неке од источноевропски клубова. Светском титулом заокружен је један од најсветлијих периода у историји нашег клуба.
Данас, скоро три деценије касније, победе из Барија и Токија делују миљама далеко, што доприноси томе да боље схватимо њихову величину. Захваљујући Црвеној звезди, било где у свету када кажете Ред Стар, Роте Штерн, Краснаја звезда, Стела Роса, Естрела роха, сви ће знати да долазите из земље европског и светског шампиона. Само злуради могу с ниподаштавањем да гледају на ово остварење нашег тима, јер за разлику од Лондона, Москве, Париза, Рима, Атине и осталих престоница Старог континента у главном граду Србије, у улици Љутице Богдана 1а, станују највреднији експонати фудбалске игре.
