За нама је сезона у којој су фудбалери Црвене звезде изборили пласман у групну фазу најелитнијег европског такмичења већ другу годину заредом, а уједно и освојили титулу првака Србије, трећи пут у низу. На једној страни терена, наши голгетери су „цепали“ мреже противничких тимова, а на другој, црвено-бели дефанзивци су се потрудили да лопта ретко када пређе линију гола који су чували Борјан и Поповић.
Црвена звезда је у 30 одиграних кола освојила 78 бодова и сезону је завршила првом месту у Суперлиги Србије. Веома убедљиво, поготово кад се узме у обзир да је другопласирани, наш вечити ривал, завршио првенство са 14 поена мање од изабраника Дејана Станковића. Чак 25 пута остварен је тријумф, што поново говори о доминацији нашег тима у границама наше земље.
Међутим, још један податак који сведочи о супериорности црвено-белих је тај да је Звезда клуб са најбољом гол разликом у лиги. Гол испред северне трибине се славио чак 68 пута, док је одбрана нашег тима попустила под притиском противничких екипа само 18 пута. То нам говори о успешности, како нападача Црвене звезде, тако и наших невероватних дефанзиваца.
Мрежа црвено-белих је остала нетакнута на 15 утакмица у сезони, а само три тима су успела да пошаљу лопту иза леђа наших голмана два пута за 90 минута. Наши противници су у просеку постизали само 0,6 голова по утакмици, што је заслуга пожртвованих и борбених дефанзиваца Црвене звезде, али и свих осталих у тиму јер је добро позната фраза – одбрана почиње да се игра у нападу.
Истакли су се наши дефанзивци и у нападу, па су директно заслужни за чак 11 погодака, а и асистирали су за толики број голова. Најрасположенији голгетер из наше последње линије био је Срђан Бабић са три постигнута поготка. Два пута су мрежу ривала погађали Милош Дегенек, Немања Милуновић и Марко Гобељић, а по једном Милан Гајић и Радован Панков.
„И нико нас, Звездо не, не може покорити, ми смо гранит јак..” је стих из старе звездашке песме који осликава феноменалну одбрану нашег тима.
