75 година велике Звезде!
„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)
Прича о њима није само сведочанство једног веома успешног колектива који је кројио историју и градио темеље спорта, кошарке Црвене звезде, Београда, Србије и старе Југославије. То је уједно и аутентична слика старог Београда, чијег су оне биле симбол.
Древни Калемегдан чува тајну историју нашег града, а терени на Малом Калемегдану историју наше кошарке. Ово је култно место на којем су се током дана играле утакмице, а током вечери организоване „Звездане ноћи“ уз чувене џез свирке које су тада биле ствар престижа; гламур старог времена на терену који је постао подијум за успомене. Прве љубави, први пољупци и први кошеви, а све под будним оком Иве Андрића.
Једини српски нобеловац није пропустио ниједну утакмицу црвено-белих кошаркашица, чији је био љубимац. По признању једне од најбитнијих играчица од оснивања клуба и периода шампионске генерације Гордане Бараге Бјегојевић, чим би Звездине даме истрчале на терен најпре би погледале ка месту на којем је седело и до данас најбитније име српске књижевности. У последњем реду бедема, до улаза на терен.
Причало се да је долазио због, према сведочењу бројних савременика, најлепше жене Београда Љубице Оташевић; други су заговарали причу да је управо због Гордане Бараге Бјегојевић имао своје место под зидинама Калемегдана. Међутим, до данашњег дана је то остала фама, једна од тајни или плод маште оних који су у то време многе ствари, када је у питању Женски кошаркашки клуб Црвена звезда, доводили у везу са највећом лепотицом Београда.
Небројено љубави се родило на Малом Калемегдану – и романтичних и спортских, због начина игре којом су плениле и плесале Звездине грације. Тактовима музике са евергрин игранки. А све је почело једне пролећне вечери 1945. године на тениским теренима на Малом Калемегдану, поред зграде ОФД Црвена звезда када се скупило око 300 средњошколаца. Убрзо су образоване гимназијске екипе, десет мушких и девет женских. Све је врвело од јутра до вечери када је 4. марта 1945. основан Кошаркашки клуб Црвена звезда.
На лето исте године организовано је прво средњошколско кошаркашко првенство Београда. А ту су се родиле истинске легенде које су писале историју кошарке: Александар Гец, Срђан Калембер, Милан Бјегојевић, Милорад Соколовић, Беба Дакић, Бранка Ципруш, Гордана Барага… Баш у овим данима посађени су високи јабланови у чијем хладу су се славиле победе и титуле, а који и дан данас „посматрају“ тренинге црвено-белих. Током 1946. године одиграна је прва утакмица, у којој је Црвена звезда савладала екипу Раковског 12-10, а затим и освојила први турнир између београдских и загребачких екипа.
Кошаркашице Црвене звезде освојиле су првих 15 шампионских титула, под вођством Небојше Поповића, Милорада Соколовића и Страхиње Браце Алагића. Првих петнаест послератних година, црвено-беле даме доминирају у националним првенствима. Већ тада су постављени темељи најуспешнијег женског кошаркашког клуба у бившој Југославији и шире. На победничкој свечаној вечери поводом десете јубиларне титуле, кошаркашице Црвене звезде су једна другој пружиле руку и зарекле се да је њихов следећи циљ петнаест пехара и пут ка другој звездици. Тај смео завет су и оствариле 1960. године, а то могу само шампионке најплеменитијег кова.
Прва екипа која је 1946. освојила титулу шампиона предвођена Небојшом Поповићем: Мира Петровић, Александра Дакић, Мима Вуловић, Вера Сретеновић, Ангелина Гавриловић, Соња Младеновић, Ружица Радовановић, Аница Филипон, Вера Благојевић.
Свих 15 титула освојила је Александра Дакић – Гец. Беба Дакић се 1952. године удала за једног од оснивача и највећих легенди мушког клуба Александра Геца, са којим је заједно градила темеље кошарке и проносила име Црвене звезде. Срђан Калембер и Љубица Оташевић чинили су други пар Звездиних суперстарова. Две чувене Звездине дванаестице. Трећи пар били су Милан Муса Бјегојевић и Гордана Барага. Звездине заставе.
Мира Петровић је један од оснивача женске кошарке и нашег клуба. Била је први капитен, центар, лидер и најбољи стрелац своје генерације. Као капитен је предводила и репрезентацију. Њеним омиљеним аксиомом којим су се водиле будуће генерације шампионки: „појединац не значи ништа, једино је битна Црвена звезда„.
Истакнути чланови и даме које су имале запажену улогу у Звездиним трофејима биле су и Соња Младеновић, мудри плејмејкер и организатор игре Бранка Прелевић и рационални шутер и интелигентни кошгетер Бранка Ципруш.
Љубица Оташевић, тиха патња многих утицајних савременика, и како би рекао Божидар Маљковић – „једини концензус српске кошарке – најлепша жена Београда и кошарке“. Дебитовала је са 17 година, 1951. године, а иако веома талентована, каријеру завршила већ са 24 године из породичних разлога, 1957. Била је репрезентативка Југославије, учествовала на ЕП 1954. у Београду и 1956. у Чехословачкој. Године 1957. је као студент Филолошког факултета напустила Југославију и Београд и отишла у Италију, а три године касније била дублерка Софије Лорен у филму „Кључ“. У њу су били заљубљени сви који су је видели барем једном, а међу њима, осим државног врха СФР Југославије, и најпознатији холивудски глумац и заводник тог периода Кери Грант, као и познати продуцент Роберт Еванс. Била је блиска и са Марлоном Брандом и Шоном Конеријем. Глумила је и у једном од антологијских остварења наше кинематографије, „Љубав и мода“. У истом филму улогу је имао и бивши голман Црвене звезде Северин Бијелић, а главну улогу тумачио Миодраг Петровић – Чкаља, уз Десанку Бебу Лончар и Мију Алексића. Била је и у љубавној вези са Милошем Милутиновићем, који је, иако легенда црно-белих, био наклоњен црвено-белој боји, а управо због Љубице Оташевић је био близу за то време несвакидашњег и револуционарног чина. Да је одлучила да остане у Београду и Црвеној звезди можда би променила историју. Кажу за њу да је једина смела да без куцања уђе у просторије генерала Франка, а да је због љубави према њој легендарни председник ФК Атлетико Мадрид и дугогодишњи градоначелник Марбеље Хесус Хил, једну улицу у том месту посветио Љубици Оташевић. Током деведесетих година често је слала хуманитарну помоћ за Србију.
Брачни пар Бјегојевић – Барага учествовао је у освајању 21 титуле Црвене звезде. Милан Муса Бјегојевић је био и академски вајар. Израдио је спомен плочу Радивоју Кораћу (1938-1969) у Подрињској улици (данас улица „Радивоја Кораћа”) у Београду, на кући у којој су рођена чувена кошаркашка браћа, тренери Слободан Пива и Душан Дуда Ивковић.
За Гордану Барагу Бјегојевић је довољно рећи да је црвено-бели дрес облачила близу 800 пута. Са 13 година ушла је у свет кошарке, на калемегданској шљаци, у Звездином дресу. Само две године касније Небојша Поповић ју је прикључио сениорском тиму који је тада био петоструки узастопни првак Југославије. Учествовала је у освајању наредних 11 титула. У тренутку када је неколико искусних носилаца игре отишло из клуба, после 15 узастопно освојених првенстава, Барага је као капитен предводила екипу у две тешке сезоне (1961. и 1962. – прве у историји без трофеја) и помогла јој да се врати на трон (шампион 1963). 1964. титула изгубљена у мајсторици од Радничког Београда (49-55), који је предводила Зага Жеравица. Играла је само за Црвену звезду, од 1948. до 1968.
Цмиљка Цица Калушевић је била прва „ракета“ српске кошарке и атлетике, робусни центар, веома ефикасан са око 6.000 поена у дресу Црвене звезде, што је сврстава иза ненадмашне Снешке Зорић, раме уз раме са Зорицом Ђурковић. Необичну и изузетну каријеру започела је као атлетичарка. Није било дисциплине која јој је била непозната. Такмичила се у скоку у даљ, бацању кугле, копља и диска, а копље јој је била специјалност, освајала је титуле националног првака 1952. и 1953. године. Убрзо је постала члан Црвене звезде, у чијим редовима осваја четири титуле државног првака у бацању копља 1954, 1956, 1957. и 1958. године. Учествовала је на два Европска првенства – 1954. године, када је са 46,78 метара оборила сопствени и национални рекорд заузевши 6.место и 1958. године у Стокхолму (12.место). Пет пута је обарала национални рекорд, а упоредо је била и сјајна кошаркашица у Звезди и репрезентацији, због чега је 1959. године завршила атлетску каријеру, и срце предала магичној игри под обручима. За Црвену звезду је наступала до 1966. године, а каријеру завршила у Француској и Италији. Након завршетка спортске каријере била је професорка у Медицинској школи и наставник географије у ОШ „Иван Горан Ковачић“.
У првих петнаест сезона одиграно је 99 утакмица у националним првенствима у периоду 1946-1960: 95 победа, уз два пораза и два нерешена исхода. До 1954. године када су први пут поражене Звездине даме су играле само једном нерешено у националним оквирима. И јубиларну 100. утакмицу су решиле у своју корист. У овом периоду још нису постојали европски купови, а услед малог броја утакмица у првенству у једној сезони, Црвена звезда је током године играла велики број пријатељских турнира у Француској, Италији, Шпанији, и другим земљама Европе.
Године 1958. је основан Куп шампиона у женској кошарци, данашња Евролига. Црвена звезда је у премијерном издању заузела треће место. У првом европском сусрету савладан је шампион Немачке Вишенсафт из Берлина 33-31. И у другом мечу четвртфинала у Београду Звезда је славила 66-46, па су заказани дуели са Динамом из Москве. Московљанке су биле успешније у полуфиналу (33-58, 34-48).
Наредне године у четвртфиналу је елиминисан француски Монферан (32-52, 68-38), да би у полуфиналу био бољи у двомечу тада актуелни шампион Европе Славија из Софије, (48-63, 38-65).
Грације су биле пример новим генерацијама које су стасавале у Црвеној звезди. Уследио је период од десет сушних година, док се брусило суво злато Црвене звезде, Снежана Зорић Мијалковић. Вратила је круну где припада, али није била део највећег успеха и првог европског злата српске кошарке и наше породице.
Те 1979. године уочи финалног сусрета финала Купа шампиона наследнице у Ла Коруњи је посетила Љубица Оташевић и изненадила уплаћеним аранжманом у хотелу са пет звездица. Победом на БСЕ у финалу Црвена звезда је крунисана, а до данас је то најубедљивија победа у европским финалима.
1981. године Даугава уз Риге је била успешнија у финалу Купа европских шампиона од Црвене звезде.
1977. године експедиција црвено-белих је приликом пута на утакмицу Купа европских шампиона заустављена на аеродрому у Мадриду јер није имала визу. Технико екипе Радовановић се сетила да је тренер великог Реал Мадрида у том тренутку Миљан Миљанић, па га је замолила за помоћ. Миљан се одмах одазвао, дошао са супругом Вером, бившом рукометашицом Црвене звезде, на „Адолфо Суарез“ и том приликом је особље на мадридском аеродрому почело да се клања легендардном тренеру. Наравно, Звездине даме су одмах пуштене, а Миљан Миљанић и његова супруга су екипу повели на вечеру. Све је крунисано тријумфом црвено-белих.
1960. године се завршио Звездин низ од 15 титула, али 1961. године Црвена звезда је добила нобеловца, љубимца дама са Калемегдана. У име Црвене звезде и ЖКК Црвена звезда Иви Андрићу су честитали прва Звездина звезда, господин Рајко Митић и Гордана Барага Бјегојевић.
– Врата стана ми је отворила супруга Милица. Сва сам дрхтала од треме и нисам умела да се снађем у тој ситуацији. Била сам млада и није ми било пријатно да идем сама. Стварно сам волела књижевност и била сам уписала студије светске књижевности, од којих ме је кошарка одвојила, могла сам да бијем језиком, али сам од узбуђења једва шта прозборила. Углавном је Андрић говорио, био је непосредан, дирнут нашом пажњом, присећала се Гордана у једном интервјуу.
Да постоји Нобелова награда за кошарку, сигурни смо да бисмо је добили ми. Црвена звезда.
Прича о нашим шампионкама се не завршава, она траје и обавезује. Част је велика колико и одговорност. А једино је битна Црвена звезда.
„Хватајући или бацајући лопту, човек се не само продужује и расте него и преображава: бива другачији, лакши и лепши, превазилази себе, приближава се бестежинском стању и висинском лету, тријумфу свога тела и, у исто време, победи над њим…”, Иво Андрић, „Знакови поред пута“.
