Рајка Митића, прву Звездину звезду која је преминула на данашњи дан 2008, волели су сви, не само звездаши већ и противнички играчи и навијачи. Фудбалским умећем и спортским понашањем, ставом, одмереношћу и културом изазивао је поштовање где год се појавио. Преносимо вам како га памте Светозар Мијаиловић, председник Црвене звезде и наш истакнути играч Станислав Караси, шта је о њему говорио Матија Бећковић, а писао 1958. Никола Стипић.
– Био је пре свега велики човек. Феноменалан играч, а касније и сјајан функционер. Такође, био је и одличан новинар. Врло радо се сећам периода са њим и морам да признам да сам га искрено волео. Рајко Митић је прва „Звездина звезда“ и први фудбалски мађионичар. Био у Звезди и када није физички присутан, сви су га обожавали, преко саиграча, до публике која је сваки његов потез испраћала овацијама. Фудбалска легенда која и даље живи – рекао је председник нашег клуба Светозар Мијаиловић.
Станислав Караси је имао ту част да наследи Рајкову „осмицу“.
– Имао сам ту изузетну част да задужим његов дрес, да се дружим са њим деценијама. Био је велики ас, господин у копачкама, сјајан педагог као тренер, људска величина а уважен као новинар Темпа и публициста. Велико име и симбол Црвене звезде. Причали смо много, а кад сам га питао једном приликом да ми пореди његово и моје време узвратио ми је речима „ви сте за нас млазни авиони“. Умео је да те усмери правилно, саветује ненаметљиво. Знао сам га деценијама а никад га нисам видео намргођеног. Увек се смејао, био је шерет, спреман за шалу, али увек достојанствен, хладнокрван, како сам волео да кажем – џентлмен без одела – поносно прича бата Стане.
Наш истакнути књижевник Матија Бећковић одржао је импресиван говор када је испред главног улаза стадиона који носи име „Рајко Митић“ постављена и његова биста.
– Легендарни Рајко Митић био је споменик за живота! Споменик је у улици Рајка Митића, а слава му је свуда по земљиној лопти! Говорећи за живота Десанке Максимовић, рекао сам да ће она имати споменик који нико никад неће рушити и улицу којој никад нико неће мењати име. Те речи могу поновити и у овој прилици. Стадион „Рајко Митић” неће никада променити име, нити ће икад ико срушити његов споменик у његовој улици. Када сам био на распусту педесет и неке, Звезда је свратила у Славонски Брод да одигра пријатељску утакмицу са тамошњим Металцем. Када сам се вратио, мој тетак ми је рекао: „Ето, да ниси ишао да видиш мајку, видео би Рајка Митића.“ Никад нисам прежалио што ту нисам био, а жеља ми се испунила тек у Београду, где ме је са Рајком упознао заједнички пријатељ, партизановац Душко Радовић. Они су били најближи пријатељи и комшије – рекао је Бећковић.
И открио тада…
– За мој не само звездашки нараштај Рајко је био херојска личност и морални горостас. Он је фудбалски терен претворио у поље части. Био је не само велики играч него и морални арбитар, судија над судијама, неугасива звезда Црвене звезде. Моје окружење нико није могао разуверити да Звезда није и последње утврђење српске демократије и слободе. Без обзира на то ко је њоме владао, Рајко Митић је био несавијана застава на Звездиној тврђави. То је било време кад се једино на фудбалским утакмицама резултат није знао унапред. Фудбалска лига је заменила вишепартијски систем. У једнопартијском систему било је дозвољено имати различита мишљења и навијати за различите клубове. Ко се загледа у тадашње фотографије, лако ће уочити да се нико од комуниста није чешљао на раздељак. А како се чешљала врхушка, чешљали су се и остали. Али није Рајко Митић! Десна полутка имала је раздељак на левој страни, а десна Србија је шапутала да се тако чешљао краљ Петар Други. Капа доле бронзаном Рајку Митићу – завршио је Матија Бећковић.
Оду Рајку на опроштајној утакмици против Велеђа 1958. написао је некада велики новинар Никола Стипић.
– За многе ће остати тајна чиме је то Рајко фасцинирао играче, стручњаке, новинаре. Како је то играо човек коме као да је све полазило за ногом. У фудбалу, најтеже је играти – једноставно. А, Рајко је био пример рационалног савршенства, при чему је код њега све било подређено колективу, игри тима. Никад ниједан сувишан потез, ниједан ризичан дриблинг. Делио је лопте, као да је и на потиљку имао очи, давао голове као да је то најлакша ствар на свету. А, све то уз много трчања, труда, као машина, која стално откуцава успеле потезе, подстиче саиграче, држи све конце игре. При том, никад није подигао глас. Никад да подвикне, укори, увек да охрабри као да играчима даје крила… – написао је Стипић 1958. године.
Од каквог је материјала био скован Рајко Митић, најбоље сведочи и прича на који је начин одбио понуду бразилског Ботафога. Представник тог клуба био је угледна личност, члан бразилске владе, иначе професор универзитета и познати лекар. Честитајући Рајку на игри изразио је жељу да он остане у Рију и заигра за њих. Нуђено му је све што пожели, од новца до тога да му породицу пребаце у Рио.
– Да ли бисте ви дошли у Југославију? – потао је Рајко представника Ботафога пошто га је пажљиво саслушао.
– Ја? Шта бих ја радио тамо код вас? – узвратио је Бразилац.
– Ви сте изванредан лекар, чувени специјалиста, а ми немамо довољно лекара. Дођите, учинићемо све што желите, даћемо вам одличне услове – наставио је Рајко.
– Али, то је немогуће! Ја сам овде потребан, овде има толико посла. Ја, најзад, веома волим своју земљу – бранио се Бразилац.
– И са мном је исти случај. Ја сам потребан својој Црвеној звезди и изнад свега волим своју земљу. Да ли вам је сада јасно зашто не могу да останем код вас, без обзира на то шта ћете ми ви понудити – поенитао је Митић.
Е, такав је био Рајко Митић.
