Исто име, исти датум рођења, исти ток фудбалске каријере, само су неке од бројних подударности у животима Звездиних првотимаца Стефана Илића и Стефана Милошевића. Ове недеље боље ћемо вас упознати са тандемом који се познаје и дружи већ пуних 11 година.
– Иако смо из различитих градова упознали смо се и пре него што смо дошли у Oмладинску школу Црвене звезде. Сећам се турнирâ у мом родном граду Костолцу на које је Стефан долазио са својом школом фудбала „Крагуј” из Крагујевца. Они су увек били боља екипа од нас, али рећи ћемо да смо изједначени по броју победа из тог периода. Игрли смо више пута један против другог и тако је наше пријатељство започело пре пуних 11 година – отпочео је причу Милошевић.
– Увек је падало доста голова на утакмицама млађих категорија, сигурно сам се некад уписао у листу стрелаца када сам играо против Стефана. Да памтим такве ствари вероватно бих сада имао доста материјала за шалу. Тешко да је било ко у то време могао да претпостави да ће неко од нас двојице једног дана прећи у Црвену звезду, а још мање да ћемо обојица у томе успети. Стварно је реткост да се све овако поклопи у каријерама као нама – рекао је Илић.
У Oмладинску школу Црвене звезде стигли су у размаку од само два дана.
– Са десет година заиграли смо заједно у Oмладинској школи Црвене звезде и тада смо тек схватили да се познајемо од раније са тих турнира. Најзаслужнији за мој тадашњи пут до црвено-белог дреса је тренер Дејан Глушчевић. У Крагујевцу је моја школа фудбала играла пријатељску утакмицу са Звездом, неочекивано смо победили 4:2, постигао сам три гола и верујем да ме је то и препоручило да пређем у Звезду – рекао је Илић.
– На исти начин сам и ја дошао у Звездине млађе селекције. Играли смо пријатељску утакмицу, додуше против готово две године млађих фудбалера Црвене звезде и зато смо убедљиво тријумфовали. На том мечу ме је запазио тренер Дејан Глушчевић, ту је био и директор Oмладинске школе Митар Мркела и они су најзаслужнији што сам први пут обукао црвено-бели дрес – рекао је Милошевић.
Од периода омладинаца нису мењали своје позиције у тиму.
– Од првог тренинга играм на позицији нападача, то је најзапаженије место у тиму па ми је вероватно зато одувек и било интересантно. Одбрана ме никада није занимала и на моју срећу ниједан тренер ме није видео као дефанзивца – рекао је Звездин нападач.
– Играо сам на више места у тиму док нисам себе пронашао на левом беку. То се десило када сам дошао у Звездину Oмладинску школу. Тада сам пребачен у одбрану, а пошто због висине нисам могао да играм штопера нашао сам се на беку. Свако дете жели да буде нападач, да постиже голове, ретко ко воли да буде у позадини, али како сам све боље упознавао фудбал видео сам да су сви играчи у тиму подједнако заслужни, како за сваки постигнут, тако и за примљен гол. Своју шансу у нападу могао сам да тражим само продорима по боку, нисам никада могао да будем тако добар нападач као Илић – рекао је Милошевић.
Период поведен у Звездиној Oмладинској школи памте по победама и освојеним трофејима.
– Када си омладинац Звезде сви противници те поштују и некако другачије гледају на тебе, имају поштовање према грбу који носиш на дресу. Тај период памтим по томе колико смо сви били безбрижни. Тада смо фудбал схватали као забаву, желели смо да се истрчимо и проведемо квалитетно време са другарима. И даље се чујем са друговима који су у том периоду играли са мном. Нажалост, мислим да нико осим Филипа Јанковића из те наше генерације није дебитовао за први тим Звезде, али су сви успешни у својим клубовима данас – рекао је Илић.
– Нас двојица смо путовали у Београд на тренинге три пута недељно и долазили на утакмице викендом. Устајали смо мало раније од својих вршњака како бисмо успели све да постигнемо, после тренинга ишли смо редовно у школу. То је трајало до 16. године, али ништа нам није било тешко зато што када нешто искрено волиш нема непремостивих препрека. Половину пута смо ишли истим аутобусом и мислим да је то период када смо се највише и зближили, доста времена и ван терена смо проводили заједно. Временом сам схватио каква је особа, нашли смо доста заједниких тема и захваљујући спорту текао сам правог пријатеља – рекао је леви бек.
Од свог првог мандата у црвено-белом дресу овај двојац се није много променио.
– Из времена када смо се упознали Стефан је променио само фризуру, тада је имао дугу косу. По лику и понашању данас је потпуно исти, и даље не подноси да губи – рекао је Милошевић.
– Милошевић је променио надимак, тада смо га сви звали Зец. Фризура му је остала иста, физички се није променио, а играчки је само напредовао – поручио је млади нападач.
Након омладинског стажа уследио је заједнички одлазак у суботички Спартак.
– Нисам се изненадио када сам видео Илића и у Спартаку, он је дошао мало после мене и питао ме је за савет када је доносио одлуку где ће да настави своју каријеру. Имао је понуду да пређе и у Јагодину, ја сам га посаветовао да изабере Спартак зато што је тамо било више људи које познаје, стога би му и период адаптације лакше пао. Чини ми се да се није покајао – рекао је Милошевић.
– Испоставило се да ми је доста помогао његов савет пошто је касније Јагодина испала из лиге. Ко зна где бих био сада да сам кренуо другим путем. У Суботици смо, хтели то или не, морали да проводимо доста време заједно. Мали је град, нема много ствари које можеш да радиш у слободно време тако да смо сваког дана после тренинга пили кафу заједно. Чак и да изађем са неким другим на пиће, буде и он у истом локалу, нисам могао да му побегнем – рекао је Илић.
Добро разумевање без много речи пренели су и на терен.
– Иако је Стефан бек воли доста да се убацује у напад, залута напред и зато сам чак ја као нападач њему неколико пута асистирао за гол. Сећам се утакмице коју је Спартак играо против Младости из Лучанa када смо победили 2:0, он је један гол постигао, а код другог је асистирао. Био је играч утакмице, ево мало и да га похвалим – у шаљивом тону рекао је Илић и наставио – С друге стране, он је мени наместио веровтно све голове које сам дао у дресу Спартаку.
– Није баш сваки гол моја заслуга, али разумемо се добро на терену, ваљда баш зато што се толико дуго познајемо. Памтим утакмицу против Металца, чини ми се да је она доста утицала на позитиван развој Стефанове кријере. Дао је три гола на том мечу и некако му је од тада кренуло, уследиле су све боље партије, као и прелазак у Звезду нешто касније – рекао је Милошевић.
Иако препуни занимљивих случајности, темпераменти на терену им се потпуно разликују.
– На терену сам доста смирен, не реагујем бурно и не показујем емоције, па тако не волим ни када то неко ради када ја погрешим. Чак и када ме нешто на терену изнервира то склоним у други пан, фокусиран сам само на игру – рекао је Илић.
– Ја сам доста темпераментнији, ретко када могу да се суздржим када се изнервирам. Лакше ми је да кажем шта ми засмета. Можда некада умем да будем прегруб у тим тренуцима, али не радим то из лоше намере нити да бих се правио паметан, једноставно ми је лакше када кажем све што мислим – рекао је леви бек.
Заједно су постали део историје – бранили су боје Србије на Светском првенству на Новом Зеланду и постали светски прваци.
– Када би неко писао књигу не би могао да измисли толико заједничких тренутака и сличности као што нас двојица имамо у животима. Наравно да ми је драго што смо обојица заједно били део тако великог успеха, што смо поделили ту радост. То је за сваког од нас незаборавно искуство, част нам је што смо део овакве генерације фудбалера. Иначе са тог путовања памтимо и неке мање лепе тренутке. Пошто смо и тамо били цимери у сред необавезног разговора осетили смо јак потрес, све око нас се заљуљало. Требало нам је неколико тренутака да схватимо да је то био јак земљотрес, нешто на шта нисмо навикли овде – рекао је Звездин нападач.
– Славље када смо се вратили у Београд је нешто што ћу памтити до краја живота, то је био осећај који не може да се опише речима. Од тренутка када смо стигли у Београд свуда су били људи који су желели да нам честитају и да нас поздраве. Када смо изашли на балкон сви смо видели колико овде људи воле фудбал и колико смо радости донели свима у земљи – рекао је млади бек.
Надају се да ће нови заједнички трофеј освојити ускоро.
– За сада све иде по плану, обојица смо уз екипу, вредно радимо и очекујемо своју шансу. Ту смо да се наметнемо добрим и преданим радом, да помогнемо екипи колико можемо и надамо се да ћемо овог пролећа постати шампиони Србије. Било би заиста занимљиво да и то урадимо заједно. Прошли смо доста заједничких тренутака, много успеха и победа прославили заједно, како у фудбалу, тако и у животу – рекао је Илић.
Рођени су истог датума и то им у појединим тренуцима представља проблем.
– Када смо на тренингу и треба нешто да уради најмлађи играч у тиму нас двојица увек играмо „Папир, камен, маказе” и ко изгуби мора да одради задатак јер никако другачије не можемо да утврдимо ко је млађи од нас двојице па саиграчима то уме да буде занимљиво – испричао је Милошевић.
Већ дуги низ година двојица Стефана су цимеру у карантину.
– Не постоји ништа што ме нервира код њега, мислим да сам ја много гори цимер. Можда некад радим ствари које би мене нервирале да сам на његовом месту, али он се не жали – рекао је Звездин бек.
– Стефан воли мало више да прича телефоном, али ми то не смета, навикао сам временом. Увек ме пита да ли смета и извини се, али то је навика коју не мења – открио је млади нападач.
Један другом предвиђају дуге и успешне каријере.
– Стефан је доста брз, има дугачак корак што је велика предност за нападача, а има и изванредну игру главом. Како и сам добацује, у игри би могао да поправи ударац левом ногом – рекао је Милошевић.
– Његов главни квалитет у игри је центаршут и то што се доста прикључује нападу, то не раде многи бекови. Што се тиче слабијих страна ја их не видим, смтрам да само треба да настави овако да ради на себи и да му је успех загарантован – рекао је Илић.
