Дрес Црвене звезде од њеног оснивања носили су многи велики играчи. Један од њих је и Живорад Јевтић, одбрамбени фудбалер који је читаву своју каријеру провео у нашем клубу. Каријеру је окончао 1975. године, а године које су уследиле за њега нису биле нимало лаке. Девет година касније (1984.) Озрен Милановић је написао текст који је посветио управо некадашњем Звездином фудбалеру, и тај текст вам преносимо у целости.
Када завеса почне да се спушта, требало би се припремити за нови живот, јер „слава је лепа док траје, али обично није дуговечна“. Шта сада ради и како живи Жика Јевтић?
*****
У то исто време, са Ћерамилцем је у Звезди почињао да гања лопту и Жика Јевтић (не Јефтић – тек данас исправља грешку која траје 20 година). Од јуниорског тима 1957. године, од 1961. до 1974. године – 400 утакмица у црвено-белом и 21 у плавом дресу са грбом. Вечита „Звездина тројка“ – бек без мане и страха, прозван Силвер, као алузија на сребро и оштрицу познате марке жилета.
– Како су то лепа времена била, па другарство, шале… Сећам се, дошао нови центарфор из Никшића, Војин Лазаревић, па све нешто прескаче, опкорачује трамвајске шине, док шетамо градом. „Да ме не ухвати струја!“, каже нам. А ми попадамо од смеха. Са Пером Кривокућом на путовањима сам био собни другар. Пет пута сам га спречио да ноћу не скочи кроз прозор хотелске собе. У сну устане и крене. Ја за њим! „Куд ћеш, црни Перо?“, питам. „Змије ме јуре“, каже. Једва га вратим у кревет.
– Отишао сам и у печалбу, у грчки Ираклис. Повредио се и, шта ћу, вратим се у Београд. Без посла сам. Тражили ми посао људи из Звездине управе. У „Нафтагасу“ сам радио само један дан. Препознају ме радници, а тамо велика хала, окупе се око мене. Кажу ми: „Побогу, Жико, зар ти да овде црнчиш“. И ја не дођем сутра на посао, срамота ме било. После се, преко задруге, запослим на бензинској пумпи. Месец и по дана сам издржао. Зар ја да примам бакшиш, киснем, да ме неко гледа са висине!
– А људи долазе и чуде се – Жика Јевтић продаје бензин и брише шофершајбне. Остави ме жена, одведе ћерке. Почнем и да пијем. Седнем са друштвом, присећамо се успомена и тако до зоре. А, како да преживим. Почнем да тргујем на земунском „бувљаку“. Волим старине, купим, препродам, одем до Трста, донесем фармерке. Морало се. А на бувљак свакакав свет долази. Препознају ме, шалимо се, ћаскамо; штета што су бувљак укинули.
Срећом, Јевтићева прича нема тужан крај: Жика се вратио у Звезду. Од пре два месеца ради на одржавању стадиона. Оног истог на којем је некад жарио и палио. Звезда је институција. Брине о својој деци.
„Где си, Жико, како си Жико?“, питају голобради Звездини првотимци, јављају се мајстору. Није Балзак без разлога рекао:
„Слава је отров који би требало узимати у малим дозама“.
Жика је своју бочицу попио наискап.
