Комеморација поводом смрти легендарне Олге Ацић, почасне председнице Атлетског клуба Црвена звезда одржана је данас у Медија цнетру ФК Црвена звезда на стадиону „Рајко Митић“ у Београду.
Присутним атлетичарима, поклоницима „краљице спортова“ и члановима породице преминуле Олге обратили су се Младен Гајић, генерални секретар АК Црвена звезда, Слободан Бранковић, директор Српског атлетског савеза, Цица Ћатић, председник Организације атлетских судија Београда и Зоран Аврамовић, генерални секретар СД Црвена звезда.
Комеморативни скуп је отворио Младен Гајић и позвао све да минутом ћутања одају почаст Олги Ацић.
– Олга Рожђаловски Ацић, која је цео свој живот посветила атлетици, несумњиво је једна од најзначајнијих особа у историји нашег клуба. Са преко седам деценија рада, Олга је синоним за атлетику у Звезди. Њена неисцрпна посвећеност и љубав према атлетици чини је непроцењивим сведоком и хроничаром догађаја у клубу. Олга је рођена 17. августа 1931. године у Пожаревцу, од мајке Даринке и оца Властимира, краљевског официра и мајора. Дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радила је као начелник Спорт индок центра Југословенског завода за физичку културу и медицину спорта. Током своје каријере, објавила је више од 30 књига и публикација из области атлетике и стални је сарадник многих међународних и домаћих организација. Дошла је у клуб 1952. године, у фебруару месецу положила је испит за атлетског судију, а у јесен је као 21-годишња студенткиња филологије закорачила у Звезду због Рајка Митића. Ишла је на све утакмице. Слободан Ћосић, генерални секретар Фудбалског клуба, касније Спортског друштва Црвена звезда, понудио јој је да буде секратар у Атлетском клубу. Њен будући супруг, Бата Ацић већ је био у екипи. Први велики рад у Звезди било јој је издавање Алманаха 1955. из кога је дуго година касније вадила податке. Од 1955. године члан је Међународног удружења атлетских статистичара. Обављала је низ функција у атлетици, у три наврата је била председник АК Црвена звезда. Њен живот садржи и низ других важних функција у српској атлетици. Један је од оснивача КЕШ у „краљици спортова“ и била је стални члан Интернационалног борда овог такмичења од 1975. до 2005. године. Била је шеф Секретаријата за такмичења на ЕП 1962. у Београду и 1990. у Сплиту, па на ЕП за јуниоре у Вараждину, Медитеранским Играма у Сплиту, Универзијади у Загребу. На позив ИААФ сарађивала је у раду руководства такмичења на три СП (1991, па 1993. и 1997). Олга је Међународни атлетски судија са више од 2.800 суђења. На Првенствима света: 1991. у Токију, 1993. у Штутгарту и 1999. у Атини радила је као сарадник техничких делегата Светске атлетске федерације. Награђена је за животно дело од стране Спортског друштва Црвена звезда и Савеза спортова Београда. Носилац је Октобарске и Мајске награде. Прва је жена добитница Голден пин признања ЕАА 1997. године. На предлог ЕАА као представник Европе добила је 2003. признање Ветеран пинс, признање светске атлетике, као једина жена код нас. Као председник АК Црвена звезда у више наврата је била члан УО СД Црвена звезда, као и потпредседник истог. Била је потпредседник Атлетског савеза Београда потом члан ИО и потпредседник Атлетског савеза Србије, члан ИО Атлетског савеза Југославије, члан ИО Савеза спортова Београда и савеза спортова Србије. Сарађивала је у Олимпијском комитету,на Факултету за спорт,била промотер кросева. Проглашена је за најбољег атлетског радника.
Кад је Олга Ацић била у руководству нашег Атлетског клуба освојене су европске титуле и многи рекорди Југославије и Европе. Наши атлетичари су 1989. године постали шампиони Европе као први у историји мушких састава свих спортова који носе име Црвене звезде. Мама Олга за све атлетичаре и све генерације. На молбу руководства клуба, заједно са својим дугогодишњим пријатељем и сарадником Драгославом Вишњићем и статистичарем Љубишом Гајићем, 2015. године изашла је јединствена монографија 70 година атлетике у Звезди, књига која је објединила све Звездине успехе, али што је још битније, у њој су забележене и сачуване од заборава бројне анегдоте које су се кроз генерације препричавале. „Без јаких екипа нема клуба, а они су носиоци сваког па и атлетског спорта у некој земљи. Сви би морали да развијају клубове и такмичења за њих. Она подижу све дисциплине и осећај припадности колективу“, изјављивала је Олга. Колика је важност клуба показао је и распад СФРЈ, после чега је Светска асоцијација атлетских федерација препоручила да се рекорди новонасталих држава признају не на основу националности или места рођења, већ на на основу припадности клубу. Колико је била храбра и сналажлјива, говори и један чланак из књиге: „Отишли смо тамо преко Мадрида. Повратак је планиран исте вечери, али је сатница каснила. Сви смо кренули на аеродром, осим тркача на 10.000 метара, мислим да је био Миловац и Милета Томића, који је остао уз њега. Да бисмо задржали авион да не полети, рекла сам Драгану Недимовићу да „неспретно“ проспе све из торбе баш на вратима. Он је то учинио, скупљали смо ствар по ствар и уграбили пресудних 10 минута док ова двојица нису дошла. Пилот ме је позвао у кабину после полетања, честитао на храбром потезу“. Када су атлетичари Црвене звезде одлазили на такмичења, Мама Олга је волела да их подсети да је Звездин грб у облику штита „не заборавите кога представљате и да је витешка борба у првом плану. Часно представљајте свој клуб“. Као секретар, и генерални секретар, сарађивао сам са Олгом више од 12 година. Од ње сам много научио, некада смо и сате проводили на телефону причајући о клубу и размењујући мишљења о организацији домаће атлетике, међународним резултатима. Невероватно је колико је података могла у сваком тренутку да се сети, колико је до последњег дана пратила и колико су се њене прогнозе остваривале. Клуб је за све то време пролазио кроз различите фазе, резултатске, финансијске и организационе. Тета Олгина енергија и виспреност су ме увек одушевљавале и давале мотив да ствари учиним бољим. Била је наш највећи и најстрожији критичар, али само унутар клуба. У јавности, никада није изрекла једну реч против своје Звезде. Није волела када неко каже реч извини, јер када се извињаваш, значи да нешто ниси добро урадио. Често пута, иако успешни и без потребе да се правдамо било коме, само нам је једна бојазан била у глави, шта ће нам рећи Олга. Тако смо пре годину дана на њен позив, спортски директор Груја и ја отишли да посетимо нашек почасног председника. Дочек је био величанствен. Деведесетједногодишња Олга сачекала нас је са пуним столом документације, статистике резултата, алманаха… Ми смо донели годишње извештаје, правилнике и планове. Причала нам је о дешавањима од пре 40 година као да су јуче били. Имена, презимена, резултате. Али исто тако и о недаво завршеним такмичењима. Све је знала и пратила. За крај, прочитаћу једну Олгину изјаву: „Црвена звезда је остварење мојих младалачких снова, врхунац моје стваралачке снаге и позна јесен мојег живота. Највећим успехом сматрам то што су ме генерације звале мама Олга, јер је мама најлепше звање на свету – рекао је Гајић.
Зоран Аврамовић је истакао колико је Олга Ацић била посебна и значајна за читаво Спортско друштво Црвена звезда.
– Вест о смрти Олге Ацић примио сам на путу заједно са Светозаром Мијаиловићем, председником ФК Црвена звезда и баш смо констатовали како је то велики гуибтак не само за Црвену звезду већ и за српску атлетику. Имао сам привилегију да познајем Олгу 35 година и памтим је као педантну, храбру, директну, шармантну жену која је била невероватно посвећена свом послу. Имали смо ту част да јој пре девет година, на овом месту, уручимо Златну значку Спортског друштва Црвена звезда коју је примила на прослави 70. рођендана наше црвено-беле породице, заједно са Владимиром Цветковићем, Драганом Џајићем, Александром Боричићем, Срђом Калембером, Драганом Капичићем, Вером Јефтијадес, Драгољубом Кавраном и Малишом Петровићем за допринос Црвеној звезди. Тада ми је у шали рекла: „Можда сте мало поранили са овим признањем јер ја имам још много тога да урадим за Црвену звезду“. Верујем да ће њена ћерка Милена, као и будуће генерације, наставити тамо где је Олга стала. Олга, хвала за све – рекао је Аврамовић.
