У Медија центру ФК Црвена звезда на стадиону „Рајко Митић“ одржана је комеморација Александру Боричићу, некадашњем одбојкашу, тренеру, директору, председнику Црвене звезде, председнику Одбојкашког савеза Србије и председнику ЦЕВ-а.
На почетку комеморације Александру Боричићу, у присуству великог броја званица, његове породице и многих високих званичника из света спорта, одата му је почаст минутом ћутања. Од њега су се бираним речима опростили Драган Килибарда, председник Управног одбора Одбојкашког клуба Црвена звезда, Роко Сикирић, председник ЦЕВ-а, Ђула Мештер, председник Одбојкашког савеза Србије, Владимир Грбић, трофејни репрезентативац и члан Куће славних, Немања Петрић, некадашњи капитен репрезентације Србије, Фабио Азеведо, председник ФИВБ-а, Торстен Ендерс, некадашњи директор ЦЕВ-а и Зоран Аврамовић, генерални секретар СД Црвена звезда.
– Када сам пре 5-6 година долазио у Одбојкашки клуб Црвена звезда нисам могао ни да замислим да ће моје прво обраћање са ове говорнице бити у овако тужном тренутку и овако тужним поводом. Када изгубимо некога тешко је пронаћи праве речи које могу да опишу тугу, али и захвалност што смо имали прилику да ту особу познајемо и делимо део живота са њом. Данас се опраштамо од Александра Боричића, од нашег Боре. За некога је био породица, рођак, за некога пријатељ, за некога познаник, сарадник, саиграч, тренер, директор, председник, али свако од нас носи неку своју успомену на њега. Неку реч, осмех, разговор, сусрет или тренутак који је за цео живот остао урезан у памћењу. Четвртог марта 2014. године, након прославе 69. рођендана СД Црвена звезда затекли смо се у канцеларији Зорана Аврамовића, међу присутнима био је и Бора. Зазвонио ми је телефон, докторка са друге стране везе ми је јавила да сам добио другу ћерку. Од тога дана, сваког 4. марта, најчешће у овој просторији овде, Бора ми је приликом поздрављања пружио руку и рекао „срећан ти рођендан Црвене звезде и срећан ти рођендан твоје ћерке“. Сваки пут. Нажалост, овог 4. марта то се није десило. Бора нас је тог дана заувек напустио. Причати о томе шта је Бора учинио за живота као спортски радник требало би ми много, много времена. Овде има људи који су сведоци његових успеха и њихових заједничких подухвата који то много боље знају од мене. Он је пре свега био звездаш. Велики звездаш. Звезда му је , уз његову породицу, била на првом месту. У Одбојкашком клубу Црвена звезда био је играч, тренер, директор, председник, једном речју – све. И шта год да је био освајао је трофеје. Био је председник и Спортског друштва Црвене звезде. Неустрашиви победник, велики визионар. Неко ко је постављао нове стандарде и уводио нове моделе. За њега реч немогуће није постојала. Неко од кога је вредело учити и многи људи су и учили од њега. Због тога ћемо ми сви у Одбојкашком клубу, али и Спортском друштву Црвена звезда њега вечно памтити. Мало је рећи да је у српској и европској одбојци оставио неизбрисив траг. Поставио је нове, другачије, шампионске, победничке темеље на овим просторима. Спада сигурно у мали број најзначајнијих људи који су оставили траг у европској и светској одбојци. Био је спортска громада – планина. Био је човек кога су људи памтили по присуству, који се није наметао, али се његово присуство осећало. Био је неко са ким се могло разговарати, који је знао да саслуша, који је био ту увек када је требало, за тренере и играче, па све до економа и портира. У времену у којем често јуримо кроз живот, такви људи су врло посебни. Бора више није физички међу нама, али оно што је оставио не нестаје. Оставио је сећања, огромна дела, оставио је траг у животима људи који су га познавали. Кажу да човек заправо живи онолико дуго колико живи у сећању других. Ако је то истина, онда Бора наставља да живи у свима нама и нашим сећањима. Данас је дан туге, али уједно и дан да се сећамо једног живота и то живота који је био и део наших живота. И зато иако се опраштамо са болом у срцу, треба да будемо захвални што смо имали прилику да га познајемо. Такође кажу, када се родиш сви око тебе се радују и смеју, а само ти плачеш. А када умреш, сви око тебе плачу само се ти радујеш и смејеш. Ја се искрено надам да се Бора негде горе радује и смеје. Драги Боро, хвала ти за све тренутке које си подели са нама. Хвала ти за успомене које остају. Хвала ти за савете, подршку, хвала ти што си био део нашег живота. Нека ти је вечна слава – рекао је Драган Килибарда, председник УО ОК Црвена звезда.
– Дошао је тренутак у животу када неких 35 година треба да сабереш у пар минута и неколико реченица и које треба да остану упамћене на једном оваквом скупу. Након оваквих искрених, лепих и топлих речи, као и филмом у којем смо све видели, мени остаје да само кажем неколико речи о Александру Боричићу. Чињеница је да ово није неки одлазак, сваки одлазак једног оваквог човека и начин како оде је у ствари то да се биографија претвара у митологију, а митологија у легенду. А ми овде у Београду и Србији понекад знамо рећи на улици некоме „с поштовањем легендо“. Чини ми се да та реч колико год можда друкчија и јака, одговара ономе што је Александар Боричић урадио за свог живота у Црвеној звезди, у српској и европској одбојци, како је градио и изградио своју породицу и шта је донео свима нама који смо са њим делили радост, тугу, бол и све оне моменте који могу да се назову лепотом живота. Он је живео и све што је урадио заиста данас када се окренемо можемо да кажемо да је мало таквих људи. Што би рекао његов Његош: „Благо ономе ко довјека живи имао се рашта и родити“. Александар Боричић се заиста имао рашта и родити. Када би сад почели да набрајамо његове функције, овде смо то и покушали, али не можемо се сетити да функције нису људи. Оно што је најважније ово је данас његов скуп. Дошли смо овде, у његову Црвену звезду и судбина или ко зна шта ли је, 4. марта 1945. године се родила велика Црвена звезда, а 4. марта 2026. године једна велика Звездина звезда је променила место, али није променила сјај. Александар Боричић је отишао, али ето, сваког 4. марта ми овде прослављамо рођендане, проглашавамо најбоље младе спортисте, најбоље сениоре, клубове, то је било и пре пар дана и ту смо видели да је живот „ролеркостер“. Живот иде даље, Александар Боричић наравно да није отишао. Његово име и презиме остаће уписано дубоко у срцима свих оних људи који воле искрен, добар, изванредан, посвећен однос према животу и пријатељству. На крају бих само рекао, можда многи и не знају, да је он живео врло близу стадиона. Знао је, пошто је много путовао да чује хук са Маракане, легендарне „неосвојиве тврђаве“ и мислим да би било добро да сада када кренемо одавде, драги пријатељи, да испратимо једним великим аплаузом Александра Боричића и било би му драго да тако буде испраћен са Маракане коју је волео као метафору за Црвену звезду. Боро почивај у миру, много си тога урадио и заслужио си да те испратимо једним великим аплаузом – рекао је Зоран Аврамовић, генерални секретар СД Црвена звезда.
Александар Боричић испраћен је уз громогласан аплауз са Маракане. Сахрањен је данас на Централном гробљу у Београду.
