Неретко су фудбалери Црвене звезде након негативног резултата у гостима, ношени фантастичном атмосфером и пуном Мараканом у реваншу доминирали и настављали европски пут.
Кроз историју су црвено-бели много пута доживели овакву ситуацију, а прва од многих је везана за 1970. годину и сусрет са Ујпештом, у првом колу Купа европских шампиона. Након пораза од 0:2 у гостима, наш тим је на пуном стадиону поразио мађарски клуб са убедљивих 4:0, а голове су постизали Зоран Филиповић (2), Стеван Остојић и Драган Џајић по једанпут.
Већ наредне сезоне је индентичан след догађаја виђен у дуелу против Карл Цајса. Немачки тим је дошао са голом предности на Маракану (3:2), али је у реваншу почишћен са четири гола у мрежи. Поново су актери били Стеван Остојић и Зоран Филиповић, који су се уписали у листу стрелаца, док су прецизни били још Милован Ђорић и Станислав Караси.
На следећи овакав двомеч се чекало три године, а онда је на ред дошао грчки Паок. Након минималног тријумфа црно-белих у Атини, наши играчи су показали праву реакцију, те крајње рутински славили у другој утакмици. Владимир Петровић Пижон је поништио погодак ривала из прве утакмице, док је Дуле Савић у продужетку био неумољив и поставио коначан исход сусрета – 2:0.
Сезона 1974/75 наш клуб је био кобан по велики Реал Мадрид. Шпански тим је на Сантијаго Бернабеуу славио са 2:0, а онда је нестао у гротлу Маракане. Драган Џајић је 100.000 црвено-белих навијача бацио у транс у 36. минуту утакмице, док је Владмир Петровић Пижон у 55. минуту у потпуности вратио Звезду у сусрет. Уследили су пенали, а након одбране Огњена Петровића Сантиљни на нашем стадиону је почело до тада невиђено славље.
У првом колу УЕФА Купа за сезону 1976/77, црвено-бели су у уводној утакмици поражени од Локомотиве Пловдив – 1:2. Међутим, у реваншу је виђена апсолутна доминација и победа резултатом 4:1. Иако су Бугари повели у Београду, виђена је сјајна реакција изабраника Гојка Зеца. Зоран Филиповић је био двоструки стрелац, док су по једном гол погађали Владислав Богићевић и Србољуб Стаменковић.
Две сезоне касније је виђен један од највећих преокрета у нашој историји. Динамо из Берлина је у главном граду Немачке убедљиво савладао наше фудбалере резултатом 5:2. Ипак, црвено-бели се нису предали те су индентичним резултатом као против Локомотиве, Динамо испратили са четири гола у мрежи. Здравко Боровница је био играч утакмице са два постигнута поготка, а у листу стрелаца су се такође уписали Дуле Савић и Милош Шестић.
Жреб нас је 1980. године одвео у Швајцарску и двомеч са Базелом. Славио је ривал минималном победом, али је реванш на Маракани поново показао да је она неосвојива тврђава. Само 17 минута је било довољно црвено-белима, а стрелци су били Сребренко Репћић и Рајко Јањанин.
Већ наредне године је чешки Бањик тријумфовао резулатом 3:1. Ипак, црвено-бели су са убедљивих 3:0, а кобни по госте су били Милко Ђуровски, Душан Савић и Владимир Петровић Пижон.
Дуго се нису суочавали играчи Црвене звезде са оваквим исходом, све до сезоне 1996/97 и чувеног двомеча са Кајзерслаутерном. Немци су забележили тријумф од 1:0, док су у реваншу убедљивом победом почистили немачког великана. Пред крцатом Мараканом дуел је обележио тада перспективни Дејан Станковић са два гола. Након њега погађали су још Зоран Његуш и Миодраг Пантелић.
Фински Хелсинки је у Београд 1997. године дошао у Београд са залихом од гола предности створеног код куће, али су фубалери Црвене звезде ношени хуком са трибина Маракане рутински изашли на крај са ривалом и тријумфовали са 3:0. Поново је кобан по европског ривала био Дејан Станквоић са два постигнута гола, док се још једном у листу стрелаца уписао Зоран Његуш.
Делије су на наредно узбуђење оваквог типа чекале све до 2009. године, када је место у Звездиној историји пронашао Дејан Лекић. Динамо Тбилиси је рутински победио у првом мечу (2:0), а након аутогола поменутог нападача, чинило се да је све пало у воду. Ипак одужила се Звездина деветка, те хет-триком трасирала пут црвено-белима до наредног кола. Поред њега, мрежу су погађали Каду и Славко Перовић.
Новијим генерацијама је сигурно остала у сећању утакмица против Краснодара, која је црвено-беле вратила у групну фазу европских такмичења. Поражени су изабраници Владана Милојевића у Русији резултатом 3:2, док су у Београду поготком Немање Радоњића створили позитиван резултат. А онда, ракетни шут Гелора Канге почетком другог полувремена за делиријум и опште славље препуне Маракане и погодак који је наш клуб вратио тамо где припада.
Последњи овакав сусрет је забележен 2021. године када је Каират савладао изабранике Дејана Станковића, да би потом у реваншу наши фудбалери били немилосрдни и спаковали пет комада ривалу. Двоструки стрелац је био Александар Катаи, а погађали су још и Луи Диони, Филипо Фалко и Мирко Иванић.
Сви ови подаци говоре колики ветар у леђа Маракана даје оним играчима који изађу тог тренутка на стадион, а нема сумње да ће крцате трибине дочекати Боде Глимт у циљу још једног пласмана у Лигу шампиона.
