Нова седмица Црвене звезде је Јован Шљивић, дечак који је прошао нашу Омладинску школу и о коме ће се тек говорити у суперлативима. Класић Јована Мијатовића који је у години за нама задужио број девет, представљаће капитално појачање у тиму Барака Бахара, упркос томе што још увек није пунолетан, али његов развој у Омладинској школи Црвене звезде представља праву путању за све оне који тек надолазе.
– Рођен сам у Крушевцу, тамо сам тренирао у ОФК Кнез Лазар, да би ме Звезда приметила кад сам био шести разред. Заправо, тата је дошао и рекао ми да су ме гледали када сам наступао за репрезентацију источне Србије, и да су били веома задовољни. Обојица смо звездаши, тако да је и он баш био поносан и наравно да ни секунде нисмо размишљали да ли треба да пређем. Потом сам дошао у Београд, тренирао ту кратко и запутио се на припреме у Словенију са екипом. Тамо сам одиграо прву утакмицу и постигао два гола, не сећам се противника, али поготке памтим као да су јуче били – уз осмех ће Шљивић.
Генерација 2005. је без дилеме расадник талената. Уз поменутог Мијатовића, у првом тиму је и Коста Недељковић, а чекају се и Бубањ, Вукичевић, Радоњић…
– Одлична смо генерација, не само и играчки, већ и људски. Од првог дана када сам дошао у Звезду, сви су ме прихватили, осећало се заједништво и створен је добар колектив. У првом тиму смо Недељковић, Мијатовић и ја, ту је и Лековић који је играо такође са нама често, а верујем да ће се ускоро тај број и појачати, јер заиста Звезда има врхунске таленте. Мислим да је у млађим селекцијама уз вредан рад, важно и другарство, да се осећаш лепо, а мени је такав био сваки дан.
Као најбољу утакмицу наводи чувени кадетски дерби када је Звезда славила са 5:2, а Шљивић са два гола показао да га чека блистава будућност.
– Може да се каже да је то утакмица наше генерације. Сећам је се одлично, била је киша, баш лоши услови за игру, али свакако пуне трибине. Били смо изузетно мотивисани, тренер нам је био Слађан Николић ког морам да поменем као неког од кога сам доста научио, и невероватно добро нас је припремио за дерби. Брзо смо повели са 2:0, након два гола која сам постигао, а потом и рутински привели утакмицу крају и показали доминацију. Нема шта, показали смо како Звезда треба да игра у дербију, после смо те сезоне и освојили титулу. Сећам је се са осмехом.
Круна сезоне било је учешће са репрезентацијом Србије до 17 година на првенству Европе, да би га потом и чувени лист Гардијан уврстио међу 50 најталентованијих играча рођених 2005.
– Сматрам да смо могли и да освојимо то првенство, али је фалило више среће. Волим да играм за Србију, то је онако, као и за Звезду, неко породично наслеђе, тако да се сваком позиву увек радо одазовем. Ето, и ту ме је увек пратила добра атмосфера, колектив, тим, као и у Звезди.
После сезоне у Графичару уследио је прелазак у први тим.
– Преласком у први тим сам остварио један сан, остало је још да дебитујем, постигнем гол, надам се и решим неку велику утакмицу, по могућству дерби, наравно и капитенска трака би била за понос, једног дана. Мислим да су то све нормални снови једног звездаша и дечака који је стасао иза југа Маракане. Ипак, не оптерећујем се тиме, већ идем корак по корак.
Свако ко га познаје, зна да је Шљивић скроман, увек насмејан и расположен за причу, а слободно време проводи потпуно атипично од стереотипа који прати фудбалере.
– Дружим се са пријатељима и породицом углавном, али не излазим. Настојим да живим спортски, свестан сам да је то предуслов за испуњење фудбалског потенцијала. Искрено, не пада ми то тешко, волим и да тренирам, и да пазим на исхрану, и да лежем на време.
За крај, имао је Шљивић савет за све оне који су сада у нашој Омладинској школи.
– Знам да има доста талената у Звезди, опет, ја сам тек на почетку и не мислим да имам довољно година и искуства да саветујем, али сам прошао пут којим они иду. Мислим да је веома битно да уживају у фудбалу, да се играју, али и да вредно раде, као и да слушају тренере и буду приземни – истакао је Шљивић, а затим се са првотимцима Црвене звезде запутио на припреме на Златибор.
