Некадашњи Звездини велики асови су седамдесетих година прошлог века за спортски лист Темпо говорили о публици, значају навијача и присуства на стадиону. Звездине звезде Драгослав Шекуларац, Драган Џајић и Владимир Петровић Пижон су били сложни у једном, а то је да Звезда игра за публику, навијаче и све оне којима су црвено-беле боје у срцу. Подршка првотимцима нашег клуба ће бити потребна и у суботу када ће одмерити снаге са екипом Чукаричког, а сви навијачи који буду посетили Маракану од 15 часова ће као и претходних деценија показати да је за Црвену звезду најважнији дванаести играч управо њена публика.
Сваки глумац, малтене, рећи ће вам, да он себе не може да замисли без публике. Слично је и са фудбалерима. Драгослав Шекуларац, фудбалер чији је шарм освајао где год би се појавио, говорио је:
– Ја играм фудбал због публике. Ништа не може да ме мотивише за игру као публика: ни противник, ни значај утакмице, ни тренер. За мене је само важно да је гледалиште препуно, да чујем аплауз… И кад успоставим додир с публиком, на све заборавим, тражим само лопту. И све остало је за мене лако: дриблинг, и шут, проигравање и трчање. Не осећам никакав замор, ништа. Није притом важно да ли сам на утакмицу дошао после непроспаване ноћи. Ако ме публика понесе на својим крилима, ето добре игре..
Природно је требало веровати речима недостижног фудбалског велемајстора, јер је познато да нико на зеленом фудбалском правоугаонику није био омиљен као Шеки. Готово да и нема великог фудбалера који о значају присуства публике у фудбалским аренама неће рећи нешто слично, сложан је био и Драган Џајић.
– Ако по изласку на терен угледам празне трбине ја постајем тужан. Тада бих се најрадије вратио у свлачионицу, јер унапред знам да од добре игре неће бити – ништа, чак и ако дајем све од себе да бих играо добро – узалуд је. Али сам зато најсрећнији кад је стадион пун, то је већ гаранција за успешну игру.
Многи фудбалери нису успели или су успели само половично, то јест остали су недоречени, неисказани, само зато што им није успевало да пронађу спону са публиком. Бора Костић је у југословенском фудбалу остао запажен по разорном шуту своје чувене „златне левице“. Међутим дуго времена по доласку у Београд, није успео да задобије наклоност Звездине публике и зато је играо слабо. Тек касније, кад су навијачи „разумели“ расног стрелца, дошле су и добре игре.
– Не могу ни да објасним шта мени значи публика, њена реакција, аплауз или звиждук. По доласку у Црвену звезду сам играо против нашег вечитог ривала у летњој Лиги шампиона. Тада сам по први пут чуо да ми најстрожа и најпрефињенија Звездина публика скандира: Баралић… Баралић! До дан данас су ми ти тренуци остали најсрећнији у животу – говорио је Петар Баралић.
Величину и моћ Звездине публике је описао и Владимир Петровић Пижон.
– Ја уживам у фудбалу, головима, варкама, у надмудривањима, али да би све то постало потпуно, да би заиста био срећан, ако већ хоћете да вам откријем – треба ми аплауз гледалишта, јер сам гладан тог аплауза.
Крило Црвене звезде – Владимир Петровић Пижон играо је као на крилима када је гледалиште било препуно.
-А када су трибине празне? Шта да вама кажем? Не игра ми се! – Празне трибине, празна игра – рекао је Владимир Петровић Пижон.
