Нови дан, али исте обавезе за фудбалере Црвене звезде, као и за екипу „Звезда ТВ-а“, која је у данашњем студију угостила Ненада Крстичића.
– Смета нам киша, искрено. Више нам одговара када нема падавина, поготово за први део припрема где се доста трчи, па се натопе тренерке и шушкавци водом. Све то отежава, али такво је време и морамо да издржимо. Оно што је битно то је да програм иде по плану и да нас с те стране киша не ремети уопште – почео је Крстичић.
Припреме све теже падају…
– Што сам старији, све ми теже падају припреме, али уз саиграче и стручни штаб све то добро пролази. Кад се направи добра атмосфера, све иде како треба.
Упоредио је припреме са Звездом са онима из Италије и Шпаније, где је својевремено играо.
– Тамо је другачије, јер се само једном годишње иде на припреме – лети, с обзиром на то да нема зимске паузе. Међутим, док сам играо тамо, другачије су се радиле припреме и било је много више дужих трчања што мени никако није одговарало. Сад ми је доста боље када су краће релације. Сећам се да је пре било момената да се трчи без лопте и по 1000 метара и више.
Нема дилеме да млади треба да се угледају на Крстичића.
– Познајем своје тело, тако да знам кад треба и да се „уштекам“ са стране, што ми кажемо. Међутим, гурају ме млади играчи. Кад њих видим како раде и дају максимум, одмах се и ја осећам младо. Уосталом, међу искуснијима сам овде, и свестан сам да ако ја станем, а то види неки млађи играч, могао би и он исто да уради, тако да прихватам одговорност и дајем свој максимум. Ипак, гледају они мене, гледам и ја њих, подршка смо једни другима.
Као и свима, прија и Крстичићу рад са лоптом.
– Много радимо са лоптом. Има мало сувог трчања, али углавном је све са лоптом, тако да нам то више одговара. Почели смо и на тактици да радимо, како би били што бољи на пролеће, тако да сам задовољан, јер план испуњавамо у потпуности.
Исхрана, опоравак и одмор су ствари о којима треба што раније да крене да се води рачуна, пре свега за професионалне спортисте.
– Кад дођеш у зреле године, тек тад кренеш да бринеш о свему, што је грешка. Мој савет играчима је да што раније крену да воде рачуна о исхрани, одмору, опоравку. То много помаже, јер ти онда кроз каријеру буде све лакше. Лично, много више сада бринем о тим стварима него док сам био млађи.
Љубав према Звезди нема цену…
– Због личних мотива сам се и вратио у Црвену звезду. Кад сам отишао у Грчку, помало сам изгубио емоцију према фудбалу и једино је Звезда то могла да пробуди у мени. Ту сам и да помогнем младима, имамо изузетно талентован тим, пун потенцијала. Тако да, хоћу да им помогнем, да уче од мене и да прођу све оно што сам и ја. Такође, и ми старији учимо од њих, и то је нормално. Докле год играш фудбал – учиш. Често видим да је нешто млад играч урадио, па се ухватим да размишљам о томе како бих и ја могао, тако да се угледамо једни на друге. Саветујем их и за терен и за све оно ван терена, али је најважније да схвате величину Црвене звезде. Није лако носити Звездин дрес и носити се с притиском. После на терену долази све оно што треба да испуниш и што ти је тренер наметнуо, али многе ствари треба да се повежу да то буде компактна целина.
Нема места за слаткише…
– Данас је јутарњи тренинг био тежак, а поподневни још тежи. Шалу на страну, надам се да ће бити мало лакше за пар дана. Што се исхране тиче, углавном је то паста и салата, уз парче меса, то је отприлике тако у овом делу припрема. Кад су лакши тренинзи или један тренинг дневно, онда је увече салата, нешто лаганије. Слатко ретко једем, баш ретко. Од слатког може сува шљива да се поједе и то је то, иначе ретко, бар док су овакви напори.
Искусни везни фудбалер преферира италијанску пре шпанске кухиње.
– Љубитељ сам вина, али док сам играо у Шпанији или Италији, нисам се нешто превише око тога верзирао. Мени је било битно да ми укус прија, али да препоручим – тешко. Тако да сам углавном гледао да уз вечеру, и добро месо, попијем и сјајно вино. Када је реч о кухињи, бирам италијанску пре шпанске.
Редовна контрола нашег нутриционисте Бранислава Рајића одржава тело Звездиних првотимаца у перфектном стању.
– Бане Рајић нам доста помаже. Меримо се на три дана, контролише нас и ако неко покуша да „вара“, то се брзо препозна. Лично, волим да једем, али се здраво храним и на паузи. Има доста комбинација у смислу здраве исхране, тако да нисмо робови који не могу ништа да једу. Здрава храна може да буде веома укусна.
Потом смо прешли и на рубрику „Занимљива питања“, а Крстичић је на све са осмехом одговарао.
Дебитовао си у вечитом дербију за Црвену звезду, али си већ у првом минуту могао да изађеш, сећаш ли се због чега?
– Наравно. Улетео ми је Евертон код аут линије и то у првом минуту. Међутим, није било шансе да изађем, играо бих тај дерби и без главе. Специфичан тренутак дербија је то био, после Краснодара, ушли смо у Лигу Европе… Ипак, играли смо пред нашим навијачима, дизало нас је то, имали смо добре прилике – Боаћи поготово кад му је одскочила лопта, па и Срнић и потом Савић главом. Били смо бољи, али се завршило 0:0. Сећам се да смо били растерећени, после тога ишла и репрезентативна пауза, а за неке и одмор, тако да је било све добро.
Сећаш ли се шта се догодило 6. фебруара 2013. године?
– Играо сам Лигу Европе са Сампдоријом? Аха, деби за репрезентацију, сећам се. Победили смо Кипар 3:1.
Сећаш ли се јединог црвеног картона у каријери?
– Сећам се наравно, тренер ми је био покојни Синиша Михајловић… После два кола откако је он дошао, играли смо против Лација. Анегдота је та да је меч судио арбитар који ми се у тунелу пред почетак извињавао, јер играчу Ђенове није дао црвени картон шест месеци пре тога због неког старта на мени. И извињавао се он ту мени доста, каже није могао да спава, много му криво било. И почне утакмице и да ми црвени картон, тако да ми је то остало у сећању.
Колико си утакмица одиграо за репрезентацију?
– Четири.
У сезони 2013/14 си одиграо највише утакмица у сезони, знаш ли колико?
– То ми је била једна од најбољих сезона у Италији, али тачан број… Можда 38? Ето, 32, нисам знао…
Рубрика „Ви питате“ је поново изазвала велико интересовање код навијача који су желели да што боље упознају Крстичића.
Шта ти је било у глави код старта Погранчића над Павковим?
– Било ми је криво кад сам видео да онако наскочио на Пакија, тако да сам реаговао срцем, није био неки дубљи разлог. Срце ме је повукло, али то је после подигло читаву екипу, а ми смо преокренули резултат. Поновио бих то.
Омиљена утакмица у Звезди?
– Салзбург.
Да ниси фудбалер, чиме би се бавио?
– Волим тенис, тако да вероватно тиме.
Најбољи фудбалер на свету?
– Меси, без дилеме.
Да ли би волео да останеш у Звезди до краја каријере?
– Због тога сам се вратио. Не планирам нигде да идем после Звезде.
Најдражи гол у Звезди?
– Против Вождовца кад је била прослава рођендана, када сам погодио за 2:1 и победу, али и у Крушевцу за титулу, та два.
Шта Звезду издваја од других?
– Атмосфера. Имамо навијаче који нас гурају и пружају нам велику подршку. Уз то, сви људи који раде у клубу су заслужни што се Звезда вратила тамо где јој је место. Некад је било да нико неће да дође у Звезду, а сад је обрнуто – нико неће да иде. За то су људи из клуба заслужни, и мислим да докле год је ова ситуација, а надам се да ће трајати дуго, нико од играча неће желети да иде.
Размишљаш ли о Лиги шампиона?
– Дуг је пут до тога и неће бити лако. Велика је бодовна разлика, али у сваку утакмицу улазимо као да је финале. Имамо мањи број мечева него јесенас и с те стране је лакше, али не потцењујемо никог. У сваки меч улазимо као да је последњи и да немамо бодовну разлику. Не желимо уопште да долазимо у ситуацију да се разлика топи, да улазимо у нервозу. Тако да, циљ је да све победимо до краја.
Како се осећаш као неко ко је вратио Звезду на стазе славе?
– Имао сам могућност да бирам у том тренутку, јер је то било пре утакмице са Краснодаром. Нисам чекао да уђемо у Лигу Европе како бих дошао у Звезду, већ сам потписао пре утакмице. Оставио сам све ствари у Алавесу и са женом која је била пред порођајем и децом, одмах дошао у Београд. Имао сам жељу да дођем у Звезду, али нисам могао да гарантујем и тврдим да ћемо ући у Лигу Европе. Но, намерно сам хтео да дођем пре утакмице са Краснодаром и да проживим све то. Катаи ми је био саиграч у Алавесу, хвала му што ми је спаковао ствари и послао их камионом за Србију, јер сам ја у журби отишао.
Дружење са Катаијем у Алавесу?
– Није лако бити странац, искрено. Свашта смо Сале и ја прошли, било је ту још пар момака са Балкана, па нам је било лакше, али кад си странац мораш да будеш много бољи од домаћег фудбалера да би играо. Ми смо се држали заједно, конкретно Сале и ја смо годину дана играли у Алавесу и ево нас сад у Звезди.
Сећаш ли се шта си у неформалном разговору поручио сниматељу „Звезда ТВ-а“, када си први пут дошао у клуб?
– Подсетио ме је… Рекао сам да ћемо ући у Лигу Европе, пред Краснодар, али опет ни сам нисам у то толико веровао, јер кад не играм, не могу да тврдим. Овако кад могу да помогнем на терену је другачије. Догодине сам веровао да улазимо у Лигу шампиона, баш чврсто сам то осећао. Меч са Краснодаром, сећам се колико ми је било тешко да гледам поред тунела. Међутим, све је било како је Бог записао, ушли смо у Лигу Европе, па у Лигу шампиона, а све након тога је историја.
Препоручи нам неку серију?
– Гледамо „Квин оф саут“, тако да препорука за то.
