Поводом тужне вести која је затекла читаву фудбалску јавност о смрти непоновљивог Синише Михајловића, присетићемо се опширног интервјуа који је дао у емисији „Легенде Маракане“ за Звезда ТВ. У првом делу разговора, најбољи извођач слободних удараца у историји фудбала је говорио о љубави према клубу која се јавила у дечачким данима и највећем фудбалском сну – да заигра за Црвену звезду.
– Био сам мали, имао сам пет или шест година када се јавила емоција према Црвеној звезди. Иако у мојој фамилији нико није навијао за Звезду, јер је мој отац рођен у Бања Луци и бодрио је Борац и Жељу, ја сам одувек навијао за Звезду. У бившој Југославији је свако навијао за један клуб, али је свако од њих по мало имао симпатије и према Звезди. Одувек сам био навијач Црвене звезде, гледао утакмице, био сам на стадиону као дете са оцем. Ишли смо из Борова за Београд. Гледали смо мечеве када је играо Дуле Савић и Џајина генерација. То су веома лепе успомене – почео је разговор Синиша Михајловић.
Присетио је легендарни ас нашег клуба и прве утакмице Црвене звезде коју је пратио на стадиону, на којем је касније и сам наступао.
– Мислим да сам први пут на Маракану дошао на утакмицу против Вест Бромич Албиона. Тада сам већ био старији, али сам посетио три или четири европске утакмице. Са 16 година сам дошао на пробу у Звезду, то нико не зна. Пошто сам био у Борову, играо сам за први тим у трећој лиги. Отишао сам са мојим тадашњим тренером Киком Марјановићем на пробу. Међутим, нисам прошао, не знам зашто. Сећам се да смо играли против Рада, њихове друге екипе. Ту смо били Владан Лукић, Југовић и ја. Победили смо са 5:2 и постигао сам два гола. Не знам зашто нисам прошао. Код мене кући су касније били Станислав Караси и Јован Куле Аћимовић. Међутим, ни после тога нисам прешао у Звезду, да бих тек у 21. години из Војводине дошао у Звезду, али је до трансфера могло да дође и раније.
Пут до дреса Црвене звезде је био трновит, али је истрајност кроз цео живот пратила Миху. Имао је јасан циљ, желео је само један клуб, сви остали су могли само да стоје у реду.
– Трећа лига тих година је била много јака, јер су у њој играли клубови који су били некадашњи прволигаши и друголигаши. Са 17 или 18 година сам био проглашен за најбољег играча треће лиге. Имао сам понуде од Динама из Загреба и Хајдука, али нисам хтео да идем. Желео сам једног дана да играм у Звезди. Међутим, добро сам знао да је много тешко у то време да као млад играч се наметнеш и да треба да одеш у велики клуб када си већ изграђен играч. Стигла је понуда од Војводине и Мише Косановића. Познато је да ниједну одлуку нисам доносио на основу новца, већ на основу онога што осећам. Хајдук ми је нудио 150 хиљада марака годишње, за уговор од четири године. Исту понуду послао је и Динамо. Били смо на припрема са репрезентацијом, а тамо ме је сачекао БМВ 318И и рекли су ми да ако потпишем предуговор могу да узмем ауто. Размишљао сам како би то изгледало да дођем са БМВ у Борово, где никад нису видели таква кола, а ја сам у то време имао само 18 година. Прешао сам у Војводину зато што је српски клуб са којим сам потписао уговор на четири године и плату од пет хиљада марака по сезони. Пре него што сам одлучио у којој екипи ћу наставити каријеру, клубови су ми кући доносили капару од 100 хиљада марака у коферу, када су отворили мајка замало да падне у несвест. Одбио сам сваку такву понуду, а мајка ми је тада рекла да нисам нормалан. Једноставно нисам желео – закључио је Синиша Михајловић.
