Поводом тужне вести која је затекла читаву фудбалску јавност о смрти непоновљивог Синише Михајловића, присетићемо се опширног интервјуа који је дао у емисији „Легенде Маракане“ за Звезда ТВ. У другом делу разговора, човек који је за само шест месеци од доласка у клуб успео да постане првак Европе, а годину дана и шампион света је говорио о дану када је потписао уговор за црвено-беле, али и припремама за поход на европски трофеј.
– Сећам да је Љупко рекао Џаји – “Ако желимо да освојимо Лигу шампиона треба да узмемо Михајловића и Југовића”. То је тада био највећи трансфер у савезу, плаћен сам милион марака у кешу. Добио сам стан, ауто и уговор. Мени то није било важно, дошао сам и договорио се за минут. Тражио ме и Партизан, али никад нисам хтео да идем тамо. Одувек сам био звездаш, мој сан је био да једног дана заиграм за Црвену звезду. То ми се остварило. Од десет дечака који играју фудбал сви они размишљају да једног дана дођу и заиграју баш за клуб за који навијају. Када се то деси то је нешто најлепше, још када освојиш Куп европских шампиона, као што смо ми освојили остајеш уписан за сва времена, чак и када једног дана одеш. Заувек ће се памтити да си освојио Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп – истакао је Синиша Михајловић.
Фудбалери Црвене звезде су по речима Михајловића те чувене 1991. године уживали у ненадмашно организованом клубу у којем је њихов задатак био само да тренирају и грабе ка успесима.
– Добио сам од Звезде ауто, била је то Мазда 323Ф којој су се подизала светла. Тај аутомобил нико није имао у Београду. Желео сам да буде црне боје, али је Цвеле рекао да не може да буди црни и да мора да буде црвене боје. Спавао сам у Хотелу Младост, а први дан су ми украли ауто. Помислих – “Није кренуло добро”. Међутим, играчи су ме прихватили одлично, играо сам против њих док сам био у Војводини преко две године и знали смо се добро. Нама је Цвеле увек говорио да ћемо отићи у велике клубове, јер смо били сјајни играчи, али да никад нећемо видети клуб који је организован као Црвена звезда. У Италији сам од 1992. године, био сам као играч у много клубова, тренирао многе. Не може ниједан клуб да се пореди са Звездом што се тиче организације. У Црвеној звезди нисмо морали да размишљамо ни о чему, само о тренинзима и утакмицама. Сваки проблем је био решив. Фокус нам је био само на фудбалу, како да победимо и направимо успех. Сада кад видим колико се улаже и колико се троши да би се освојила Лига шампиона, свестан сам да нисмо зарађивали ништа у односу на друге са којима смо играли. Нисмо ни били свесни колико смо били снажни, нити да ће то што смо освојили остати урезано. Само два клуба Источне Европе су освојила КЕШ, Звезда и Стеауа.
Дан када је потписао уговор са вољеним клубом до последњег тренутка је обележавао, јер је 10. децембар у календару његовог живота био уписан као празник.
– Стигао сам у Звезду на полусезони, пре тога су већ одиграни мечеви против Грасхоперса и Глазгов Ренџерса. Следећа утакмица у Европи је била против Динама из Дрездена. Југовић и ја смо појачали Звезду на зимској паузи. Сећам се тачно да сам 10. децембра 1990. потписао уговор са Црвеном звездом. Славим више датума, али тај посебно памтим. Сви смо имали страх као млади играчи, али како су се ређале победе расло је и самопоуздање. Веровали смо, били храбрији, постепено смо расли. Кулминација је био меч са Бајерном, када смо победили и пласирали се у финале. Сећам се да Бајерн код куће није изгубио не знам тачно колико година у Европи, а ми смо их добили у Немачкој резултатом 2:1 и на Маракани одиграли 2:2. Сигурно да су Бајерн и Олимпик биле боље екипе од нас, односно већа имена. Нико за нас није знао, али смо касније направили велике каријере.
Припреме за освајање европске круне су биле толико напорне да су се играчи плашили одлазака на тренинг.
– Играо сам више по боку, у систему 4-4-2 или 4-4-1-1. Дејо је био иза шпица, Панчев као најистуренији, док је Бина играо по обе стране. Начелно сам играо везног, али више према боку, са задатком да центрирам. Када Маровић није играо држао сам цео бок. Красиле су нас сјајне физичке предиспозиције, тренирали смо као маринци. Бојали смо се кад смо одлазили на тренинге како ће они изгледати. Тренирали смо један на један по целом терену, кад изгубиш лопту мораш да трчиш. То смо радили и у Војводини, зато смо освојили титулу. Успех који смо остварили са новосадским клубом у оној конкуренцији је идентичан као освојити Лигу шампиона са Звездом. Иако то не може да се пореди. Велики резултат из 1991. године дугујемо Љупку, који је једном приликом изјавио да сам прегазио Ројтера, десног бека Бајерна – закључио је Синиша Михајловић.
