Било је то у чувеној сезони 1990/91, када се наша Звезда попела на врх европског фудбала… Освајање Купа европских шампиона, претече данашње Лиге шампиона, је највећи успех у историји не само нашег клуба, већ и целокупног српског фудбала. Пут који су наши фудбалери прешли да би подигли „ушати“ пехар није био лак, и ми вам зато доносимо причу о томе како је ова легендарна генерација успела да покори стари континент…
Први степеник на путу до трона европског фудбала био је Грасхоперс, фудбалски клуб из Швајцарске. Звездина експедиција је поход ка освајању КЕШ-а започела 18. септембра 1990. године на Маракани, а чак 60 хиљада верних Звездиних навијача испратило је први корак ка стварању историје. Ипак, најзапамћенија европска турнеја нашег клуба није почела победом, пошто је тим из Швајцарске успео да избори реми у Београду. Козле је неочекивано донео предност гостима у 14. минуту утакмице, док је Бинић у 43. минуту меча донео изједначење црвено-белима. Драгиша Бинић је сјајним трзајем главом погодио угао противничког гола, и на тај начин постигао први од многих голова у овој историјској европској сезони. У реваншу, две недеље касније, виђена је „права“ Црвена звезда, која је убедљивом победом показала део својих способности и наговестила сјајан турнир. Дарко Панчев начео је мрежу противника већ у 12. минуту и тим поготком започео своју феноменалну голгетерску серију. У 50. минуту утакмице Роберт Просинечки је са беле тачке удвостручио предност црвено-белих, што је учинило да „експлодира“ трибина на којој су се нашли наши навијачи који су допутовали чак до Цириха. Трећи гол за фудбалере Црвене звезде постигнут је десет минута касније, када је Радиновић прецизно шутирао са ивице противничког шеснаестерца. У наставку, виђена су још два једанаестерца, један за домаће, један за госте. Козле је најпре смањио заостатак швајцарског клуба у 63. минуту меча, док је Просинечки погодио и други пенал за црвено-беле на овом сусрету, седам минута пре краја дуела. Звезда је тако укупним резултатом од 5:2 дошла до пролаза у наредну рунду такмичења.
У осмини финала противник Црвене звезде био је Ренџерс из Глазгова, а поново је наш клуб прво био домаћин. Пред невероватних 80 хиљада гледалаца, 24. октобра 1990. године, Звезда је дочекала тадашњи најскупљи тим из Велике Британије, што доказује да пред нашом екипом није био лак задатак. Међутим, наши играчи су доминирали над противником током читавог меча у Београду и поново дошли до убедљиве победе, а листа стрелаца се није мењала у односу на реванш против Грасхоперса. Након неспретне реакције противника, у осмом минуту меча повела је Црвена звезда, а гол је приписан Душку Радиновићу. У 65. минуту сусрета, Просинечки је маестрално шутирао из слободног ударца са двадесет метара и лопта је од стативе завршила у мрежи Шкота. Тачку на овај дуел ставио је Дарко Панчев, када је у 74. минуту меча, после контранапада нашег тима, у свом стилу са ивице петерца, матирао противничког чувара мреже. Друга утакмица одиграна је шестог новембра у Глазгову, у много мирнијем темпу. Најлепши тренутак на утакмици виђен је у 52. минуту, када је Панчев након сјајног пријема лопте грудима, волеј ударцем погодио рашље противничке екипе. Почасни погодак за Шкоте у овом двомечу, постигао је МекКоист у 79. минуту.
Наредни ривал нашег клуба био је првак Источне Немачке – Динамо из Дрездена. Прва утакмица четвртфинала Купа европских шампиона играна је на Маракани 6. марта 1991. године, а атмосфера је поново била фасцинантна, јер је на стадиону било око 70 хиљада навијача. Тренер Љупко Петровић наставио је са истом тактиком, победничком и офанзивном. Меч у Београду против Динама из Дрездена био је сличан као и прва утакмица против Ренџерса. Просинечки је у 22. минуту поново показао да поседује „бомбу“ у ногама и, сјајним ударцем из слободног ударца, донео вођство црвено-белим фудбалерима. Бинић је у самом финишу првог дела утакмице удвостручио предност нашег тима, а Савићевићева генијалност виђена је у 57. минуту, када је беспрекорним ударцем са дистанце постигао трећи и последњи погодак на овом сусрету. Реванш је одигран две недеље касније у Дрездену. При резултату 2:1 у корист нашег клуба меч је прекинут због инцидената на трибинама, те је УЕФА утакмицу регистровала службеним резултатом 3:0 за Црвену звезду.
Уследило је полуфинале у ком се Звезда поново сусрела са екипом из Немачке, овог пута Западне. Противник је био велики Бајерн Минхен, а први меч наши фудбалери играли су у гостима, десетог априла 1991. године. Волфарт је довео Баварце у предност у 23. минуту меча, али је изједначење донео, наравно, Дарко Панчев у последњим секундама првог полувремена. Гол за огромну победу Црвене звезде постигао је Дејо Савићевић, након контранапада нашег тима и његовог незаустављивог трка са лопом. Иако је Звезда била у предности и надомак финала највећег европског такмичења, Љупко Петровић, шеф стручног штаба наше екипе, истицао је пред реванш на Маракани да се црвено-бели фудбалери никако не смеју опуштати. Сусрет у Београду одигран је 24. априла 1991. године, и на почетку меча, изгледало је да ће Црвена звезда лако доћи до финала у Барију. У 25. минуту Синиша Михајловић урадио је оно у чему је најбољи. Извео је „страшан“ слободан ударац из велике удаљености и на тај начин постигао феноменалан погодак за 1:0. Међутим, у другом полувремену уследила је права драма, која ће заувек остати упамћена међу навијачима Црвене звезде. У 62. Ауганталер је изједначио резултат, а само 5 минута касније, преокрет је донео Бендер, те је изгледало да ће се играти продужеци, али… „Небо се отворило, стадион је експлодирао!“. У 89. минуту меча након центаршута Михајловића, догодила се необјашњива грешка одбране Бајерна и најслађи аутогол за сваког навијача Црвене звезде. Црвено-бели су тако осигурали место у финалу Купа европских шампиона!
Велико финале играно је у Барију, на стадиону Свети Никола, 29. маја 1991. године. Последњи задатак који су наши играчи морали да реше био је Олимпик из Марсеја, предвођен Драганом Стојковићем Пиксијем, легендом нашег клуба и петом Звездином звездом. Обе екипе су у финалној утакмици играле веома дефанзивно, што је и било очекивано, с обзиром на велики улог. Након 120 минута игре, остало је без голова, те су одлучивали једанаестерци. Први је преузео одговорност Роберт Просинечки, који је на овом турниру постигао већ два гола са беле тачке. И овога пута је био миран, и довео Црвену звезду у вођство од 1:0 у пенал серији. Кључни моменат догодио се у првом покушају за Олимпик из Марсеја, када је Аморосов шут, одбранио капитен и вођа екипе – Стеван Дика Стојановић. Пенале су затим погађали Бинић, Белодедић и Михајловић, и донели „меч лопту“ за нашу екипу. Последњи, пети једанаестарац за нашу екипу, био је намењен „кобри“, најбољем стрелцу и златној копачки Црвене звезде.
„Дарко Панчев и Олмета… Дарко Панчев… Црвена звезда је шампион Европе! Црвена звезда је победник Купа европских шампиона…“ и данас одзвањају речи усхићеног спортског коментатора Милојка Пантића.
Овим сјајним успехом та генерација заслужила је да читав тадашњи тим буде проглашен шестом Звездином звездом.
За Црвену звезду су наступали: Стеван Стојановић, Жељко Калуђеровић, Душко Радиновић, Горан Василијевић, Слободан Маровић, Рефик Шабанаџовић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Роберт Просинечки, Влада Стошић, Дарко Панчев, Синиша Михајловић, Дејан Савићевић, Ивица Момчиловић, Горан Јурић, Раде Тошић, Владимир Југовић, Драгиша Бинић.
Тренер: Љубомир Петровић.
