Црвена звезда је у мају 1991.године освојила Куп европских шампиона у Барију. То је без премца највећи спортски успех на овим просторима. Клуб је до тог резултата стгао беспрекорном организацијом и јасно постављеним циљевима у коме је свако знао свој део посла. Битна фигура у том успеху је био и избор тренера.
Црвена звезда је након петогодишњег плана усвојеног крајем 1986.године променила двојицу тренера, Велибора Васовића и Бранка Станковића. Почетком 1989. екипу је преузела друга Звездина звезда Драгослав Шекуларац. У такмичарској 1989/1990 под вођством Шекуларца Црвена звезда је надмоћно освојила дуплу круну и тако изборила пласман у Куп европских шампиона.
– Било је велико задовољство радити са играчим који су освојили титулу првака Европе. Сјајни момци и изванредни фудбалери. Група за респект, у којој је требало наћи меру у односима у свлачионици и ван ње. Најпре сам као задатак осећао потребу да релацију између два вансеријска играча, Пиксија и Деје, поставим тамо где треба. Благи антагонизам је уз доста приче прерастао у колегијалност, касније и у пријатељство. На крају – цимери. Била је то велика ствар за тим. Осећали су да сам им више од тренера, да сам им и друг и пријатељ. Дозвољавао сам им пуно слободе ван терена, много више у игри, наравно, уз поштовање неког договора из свлачионице. То су ценили и зато смо играли атрактивно, нападачки, увек за гол или два више. Нису морали да стрепе да ће бити критиковани уколико им не прође дриблинг или покушај необичног проигравања. На пролеће је почео да игра Миле Белодедић, врхунски фудбалер који се феноменално уклопио са Илијом Најдоским. Обојица врло квалитетни на својим позицијама, али заједно – тандем који отклања све главобоље у дефанзиви. Бриткост, бескропомисност Најдоског и читање и постављање Белодедића. То је генијално. Белодедић нам је употпунио слику, једноставно, био је мајстор који је затварао воду тамо где је процурело. Била ми је јако важна топлина дружења. Некада је то, услед комплексних односа двадесетак момака у групи само тако изгледало, али имали смо добар амбијент и зато сам био задовољан – говорио је чувени Шеки о сезони која је претходила највећем успеху у историји.
У Звездином походу на европску титулу велики значај имали су дуели са Келном 1989. у Купу УЕФА. Црвено-бели нису добро припремили утакмицу, организација реванша није била адекватна, па су након београдских 2:0, у Немачкој доживели елиминацију – 0:3. На другом сусрету у Келну, тренер Шекуларац се сукобио са службеним лицем и добио седам мечева суспензије од стране УЕФА, због чега није могао да предводи екипу у следећем циклусу Купа европских шампиона. Због тога је поднео оставку, иако је сезону окончао дуплом круном.
– Нисам могао да водим тај сјајни састав наредне године у Европи и одлучио сам да направим места новом тренеру. Војник Црвене звезде био сам од дванаесте године. Знао сам за програм који је усвојен неколико година раније, осећао амбицију клуба и тренутак којим је зрачила генерација. Померио сам се зарад циља који су сањале генерације. И јесте ми и није било жао. Сви они који кажу да им је свеједно да ли су били прваци Европе или не – не говоре истину. Волео бих да сам имао привилегију да их водим до Барија. Са друге стране, екипа без тренера на клупи није прави тим и питање је како би се све завршило да сам инсистирао да останем. Завршило се ипак најбоље по Црвену звезду – истицао је у више наврата Драгослав Шекуларац.
На место тренера је лета 1990. доведен Љубомир Љупко Петровић, млад и перспективан стручњак. Пре тога је био шампион Југославије са Војводином и хит првенства са Радом. Знао је како прићи звездама, а црвено-бели су их тада имали доста у свом саставу. Осим почетних трзавица против Грасхоперса на „Маракани“, све друго било је како се само пожелети може. Одлично је одрадио читаву сезону, поготово тактичком поставком у Минхену, као и припремом финала у Барију и доказао да се није погрешило његовим избором.
