У новој епизоди емисије “Звезда је живот” доносимо вам причу о истакнутом звездашу, новинару, али и рок критичару и публицисти Петру Пеци Поповићу. Човек широког спектра интересовања, много је урадио за каријере неких од најпознатијих музичара, али је свој рад посветио и новинарству и један период живота провео пишући за Спортски журнал. Поред бројних интересовања истакао је да су бројне ствари биле пролазне, али да је Црвена звезда увек била присутна у његовом животу.
Отац прослављеног публицисте један је од оснивача Фудбалског клуба БАСК, што га је од малих ногу учинило заљубљеником у најбитнију споредну ствар на свету, а самим тим и Црвену звезду. Управо га је отац и усмерио ка црвено-белим бојама, које је пратио од самог рођења, па све до дан данас.
-Нисте могли да будете рођени у Београду и слушате преносе Радивоја Марковића, да слушате на који је начин описивао господство Рајка Митића, играчки мангуперај Драгослава Шекуларца, а ни да останете имуни када је причао о амбасадору Станковићу и кажете, ја не желим да видим то својим очима. Његови преноси утакмица, били су права уметност, а уједно и један од разлога да заволим црвено-беле боје.
Са осмехом на лицу присетио се школских дана, али и обећања оца да уколико буде одличан ученик, као награда га очекује посета Маракани. Управо су добре оцене биле услов за посете Звездиних утакмица и уживање у мајсторијама Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, а касније и Боре Костића.
Заувек у сећању остаће му утакмица на којој се прва Звездина звезда опростила од фудбала. Срећа, али и туга осећања су која је прошао са нашим клубом. Уживао је у великим победама, али и болним поразима, међутим баш због тога је љубав према Црвеној звезди толико и јака. Једна од тих великих победа нашег клуба јесте и против Ливерпула седамдесетих година, када су црвено-бели како каже Поповић научили енглески клуб како да постане најбољи на свету.
Велики број анегдота, познанстава, али и путовања са Црвеном звездом. Присуствовао је бројним утакмицама, како у Београду, тако и у инострнству којим је наш клуб крчио пут до крова Европе. Оно што је волео у игри црвено-белих момака је игра на победу, а не резултат и права уметност на терену.
Расадник талената и стварање врхунских играча још једна је одлика нашег клуба због које се поноси што може да се назове навијачем Црвене звезде. Са огромним ентузијазмом говори о чињеници да је наш клуб у чувеној генерацији из 1991. године имао чак пет играча који су били достојни да носе дрес са бројем десет, који сам по себи има огромну тежину.
Свет у коме су играчи могли да напусте наше првенства тек после навршених 28 година сматра нереалним. Међутим оно што види као реалност и што се из године у годину показује је да наш клуб има невероватан потенцијал у младим надама. Управо то и дух навијача Црвене звезде је видео као највећу снагу црвено-белих, која нас враћа на славе стазе некадашњих успеха.
