Мајстор са лоптом, који је умео све, сем да је прогута. Лаган као лептир, неухватљив као “формула”, крио је лопту од својих противника толико сјајно и фантастично да нису могли ни да је дотакну – Роберт Просинечки. Један од фудбалских зналаца који је препознатљив по “ролању” лопте много пута је дао своје виђење целе приче око пута Црвене звезде до европског трона.
Бари, је као и увек, посебна тема, а Просинечки је испричао на шта га тачно асоцира тај појам.
– Када се помене Бари, мени не долази ништа друго сем Лига шампиона! То је највећи успех Црвене звезде, велика, историјска утакмица, освојили смо титулу коју на Балкану има још само Стеауа. Успех који се вероватно неће поновити, јер се сада невероватно много улаже и тешко да ће ико имати овакву прилику као ми – говорио је Просинечки,
Осврнуо се популарни “Роби” и на то зашто је први шутирао једанаестерац у одлучујућој пенал серији.
– Био сам сигуран да ћу дати гол, баш као и 1990. на Светском првенству. Такоје било и у Барију, али није било лагано. Тешки су то тренуци, нарочито са Звездом, где си тако близу, а можеш бити тако далеко. Јер пенали су велика лутрија. Они су промашили један пенал, ми смо све дали, а то није било лако. Освојити Лигу шампиона је било невероватно за све нас, то нам је била одскочна даска за све даље и одлазак у највеће клубове. Људи су препознали једну велику генерацију. Вежбали смо и пенале, јер је Љупко ту утакмицу направио тако да дође до тога да се игра 120 минута и да се кроз извођење једанаестераца дође до победника, а то смо, на сву срећу, били ми – рекао је Просинечки.
У својим причама и анегдотама везаним за 29. мај 1991. године открио је и да чувена прича како је Љупко Петровић питао играче да ли желе да играју лепо, или да узме трофеј, није баш таква.
– Није нас питао питао, то су ипак приче. Он то није питао, већ је сам саставио да играмо тако. Љупко је тренер који је пре доласка у Звезду имао одличне резултате и зато је дошао у црвено-бели табор. Са тим резултатима је дошао у најбољу генерацију Звезде и уз његове велике тренерске могућности Црвена звезда је дошла до највећих успеха.
Просинечки је одмах по доласку у Црвену звезди постао љубимац навијача и цреатор игре која је постала препознатљива у Европи. Звезда је у њему добила свог мађионичара, а фантастични дриблер је из утакмице у утакмицу играо све боље, редовно је “слушао” свој дриблинг, али га је хтео и гол.
– После утакмице у Дрездену осетио сам моћ екипе и храбро изјавио да ћемо бити прваци Европе и то без пораза. Пре сваког тренинга смо долазили смо најмање сат времена раније у свлачионицу. То је био један од ритуала. Што се дриблинга тиче, са њим и са “ролањем” на неки мој начин сам се ваљда и родио. Често сам увежбавао неке финессе, а интересантно је да никада нисам играо у гуменим копачкама, увек сам обувао оне са шест крампона.
Многи љубитељи фудбала и они који су пратили Црвену звезду у походу на европски трон сматрају да је победа над Бајерном у Минхену била круна његове генерације.
– Најбољи меч, с обзиром и на снагу противника, био је онај у Минхену када смо Баварцима очитали лекцију из модерног фудбала. Сјајно смо одиграли и против Глазгов Ренџерса. Голови на путу ка освајању Европе су ми остали у најлепшем сећању. Два Грасхоперсу у Цириху, Глазгов Ренџерсу, Динаму из Дрездена у Београду.
У финалној утакмици, одлука је пала са беле тачке, иако је пре почетка меча на папиру фаворите били фудбалери из Марсеја.
– Када је дошло до пенала, сви смо пребледели. До тада никада нисам промашио са беле тачке. У првенству, сам био одрерђен да пуцам једанаестерце, па је било нормално да шутирам први пенал у првој серији. Са центра сам, бео као креч, кренуо ка шеснаестерцу и непрестано у себи понављао – Само да га дам, само да га дам. Осећао сам велику одговорност, а онда ми је пао камен са срца. Јер, остаје у историји записано да сам постигао гол, као и да је искусни Аморос једини промашио са беле тачке и то прави пут у каријери. То су ипак детаљи који ће ми остати вечно урезани у глави – подвукао је Просинечки.
