Драгиша Бинић био је веома значајан играч у тиму златне генерације Црвене звезде. Као вихор брз, пробијао је сваку одбрану а затим је асистенцијама и головима давао велики допринос успесима 1991.
„Бина турбо машина“, често се чула песма са „севера“ у то златно време посвећена Драгиши Бинићу, једном од најбржих фудбалера Европе. Његови спринтеви у стилу “кад Порше прође поред фиће” остали су упечатљиви баш као и његова отреситост и ниво самопоуздања са којим је играо. За њега је сваки меч био посебан, најтежи онај први против Грасхоперса.
– То нам је била најслабија утакмица, а опет кључна. Јер, тада смо схватили да нема „лако ћемо“, већ да сваки меч морамо да одиграмо максимално и да не размишљамо ко стоји са друге стране. Мучили смо се само тада, лопта није хтела у гол, а ја сам се натрчао жив и Бог ме наградио голом – присећао се Бинић.
Неколико важних ствари довеле су Звезду до трона, наставља вихорни нападач.
– Прво, у сваки меч смо улазили са истом идејом – идемо да победимо без обзира ко је противник. Данас кад набрајате имена ривала многи кажу „па ко су тај Ренџерс и Динамо Дрезден“. А, Ренџерс је био најбољи клуб на Острву, све сами репрезентативци, исти случај и са Дрезденом. Ми смо их декласирали у Београду са по 3:0, а нисмо им дозволили да нам угрозе пролаз и у реваншу. Зато смо завршили циклус без пораза.
Атмосфера у тиму је ипак била кључна, сматра „Бина“.
– Дружење је основ свега што је данас рфедак случај. Већина нас се није раздвајала, дружили смо се 24 сата, радили поштено, а Љупко често није могао да нас истера са тренинга. Притом, тачно се знало ко шта ради на терену, ко кога покрива, где мора да иде лопта. Примера ради, Радиновић је у то време играо модерног бека из 21. века, али сам га ја увек покривао у дефанзиви кад је одлазио напред.
Само финале нервирало је Бинића јер Аморос није успевао да га заустави а добио је и жути картон.
– И судија је притом пропустио да свира пенал јер је играч Олимпика играо руком, а то нико не помиње. Онда смо се повукли, више сам играо бека него крило, а ја то баш и нисам волео. Међутим, дошли смо до пенала и био сам прилично сигуран да ће прва гарнитура пеналџија бити успешна. Слабо људи памте, али мени је мало ко од голмана успевао да прочита на коју ћу страну да шутирам, а камоли да ми одбрани. Требало је да шутирам или први или последњи пенал. А, онда је Роби узео први, ја други. Дика нам је дао „форсу“ па смо стигли до циља.
Последњи пенал Дарка Панчева, велико славље…Бинић се присећа да није био свестан успеха.
– Осећао сам се некако као да је све нормално, као да смо остварили још једну победу у низу. У том чину славља, после подизања пехара, мене су одмах одвели на допинг контролу. Држали ме два сата, давали пиво за пивом а ја нисам никад пио алкохол. Напио сам се од два пива, после тражио неку воду да дођем себи и да дам узорак. Тек сам се касније прикључио играчима на слављу у хотелу.
Свестан тежине успеха био је тек по доласку у Београд.
– Од дочека сам тек почео да се пуним емоцијама. Прво славље на аеродрому, па шпалир до стадиона, а онда пуна „Маракана“, ми излазимо из тунела. И сад се најежим кад се сетим тих сцена. Тада ми се све слегло, емоције, филм са тог незаборавног пута. Били смо тада уз Стеауу једина екипа у Европи која је освојила Куп шампиона са играчима из своје земље јер је и Миле био Србин. Можете ли сада да замислите да Ливерпул само са Енглезима освоји Лигу шампиона? Немогуће. Зато је наше достигнуће и имало тако велику тежину и значај.
Политичка ситуација допринела је да Звезда не понови Бари, тврди Бинић.
– Био је план да екипа остане на окупу и да се додатно појача. Тукли би све наредне две године, али политика се умешала, распао се и тим. Нажалост Црвена звезда је остала ускраћена за још неку титулу Купа шампиона. Уверен сам у том јер смо имали моћан тим и атмосферу какву није имао нико у Европи. Данас се увек радо сећам тих златних времена – каже Бинић.
