Белодедић: Вредело је ризиковати због Звезде

137

Миодраг Белодедић је 29. маја 1991. године у Барију постао први фудбалер који је са два клуба из источне Ервопе, Стеауом и Црвеном звездом, али и са две земље, освојио Куп шампиона и уписао се у светске алманахе.

Мало је играча било у свету калибра Милета Белодедића, можда му је по свему пандан тада био Франко Барези, капитен Милана. Фудбалску интелигенцију и елегенацију у игри једног Франца Бекенбауера прожету кроз читање игре, техничку поткованост, одважност, Миле је либера најфинијег светског кова допуњавао највишим људским врлинама. Скроман, великог срца, био је у тиму Црвене звезде она преко потребна стабилност у дефанзиви која је помогла да се сјајани тим звезда домогне трофеја Купа шампиона.

Био сам поносан, поготово после свега што сам прошао да бих обукао дрес Црвене звезде. Много сам ризиковао и све то наплатио на терену. Зато и понављам увек да је вредело ризиковати због Звезде. Били смо свесни величине успеха али смо с обзиром на све што се дешавало знали да ће се то тешко поновити у будућности. Са садашњег аспекта фудбала у свету, много ће времена проћи да Звезда поново дође у прилику да се бори за европски трофеј – реалан је Белодедић.

Свака утакмица у том циклусу Купа шампиона била је посебна, наглашава Белодедић.

– Сећам се да сам се после ремија са Грасхоперсом питао шта нам се то десило да код куће одиграмо 1:1. Били смо фаворити а нисмо успели да победимо. Ипак, имали смо велики тим, много самопоуздања, за сваки меч смо се припремали максимлано. Љупко је радио на сваком детаљу и то све са једним циљем – победити противника. Зато и нисмо изгубили ниједан меч у Купу шампиона.

Глазгов Ренџерс и Динамо из Дрездена побеђени су на “Маракани” са по 3:0.

– Са сваким успехом су се подизали атмосфера и самопоуздање. Притом, дефанзивно смо били заиста одлични, знало се ко шта ради, ко кога покрива а имали смо напред велике асове. И сјајну публику која нам је била увек велика подршка. Пре свега у Београду, али и у многим утакмицама у гостима осећали смо се као код куће.

И Белодедић је финале оценио као атипичну утакмицу за ту генерацију.

– Олимпик је боље играо, више је нападао, ми нисмо успевали да их угожавамо али смо организовано бранили па ни они нису имали, да кажете, неку колосалну прилику.

Пенали су лутрија, додаје Миле и открива да без обзира на општи утисак да су Звездине пеналџије биле смирене и сигурне, није баш било тако.

Једно је кад гледате пенале са стране, а сасвим нешто друго кад узмете лопту и кренете да шутирате. И то у таквој утакмици где је улог најзначајнији трофеј. Размишљате како да шутирате, где, да ли ћете да чекате голмана или ћете да се одлучите одмах за страну. Мени је голман прочитао страну, али сам срећом шутирао по земљи. Да је лопта отишла полувисоко он би одбранио. Срећа нас је погледала, не може се без ње, али кад подвучете црту заслужили смо да се овековечимо. Време је најбољи судија, Звезда је тада достигла врхунац и имала довољно квалитета, храбрости и среће да се упише златним словима у историју европског и светског фудбала – поносно закључује један од најбољих либера тог времена.