Милош Шестић је пуних 10 година, од 1974. до 1984. године носио дрес Црвене звезде. Одиграо је 440 утакмица уз 107 голова, био играч посебног кова, оспораван код неких тренера, а вољен од навијача које је бравурава И невероватним дриблинзима диазо на ноге. Причу о Шелету под насловом „Од Пазове до Пиреја“, аутора Милета Коса за РТВ Ревију из 1984. године извукли смо из архиве Југопапира и преносимо вам је комплетну.
После десет година у дресу Црвене звезде, у којој га је пратила променљива срећа, њен досадашњи капитен наставља каријеру у иностранству у часу када му више нико не може спорити да је постао најбољи југословенски фудбалер.
Ова јесен ће остати записана у аналима славне „Звезде“ по томе што је неславно завршила тај део шампионата и што ју је напустио Милош Шестић. Чудном игром случаја Шестић је био најбољи кад је „Црвена звезда“ била најслабија.
Истина, неколико последњих година он је био централна личност тима. Једно време је славу првог играча делио са Владимиром Петровићем да би Пижоновим одласком постао краљ Маракане. Милош Шестић није „Звездина“ пета легенда али ће остати упамћен као најнеобичнији фудбалер кроз ове четири деценије постојања „црвено-белих“.
Контроверзни нападач
Кад је још као јуниор играо за „Јединство“ из родне Старе Пазове Шестића је запазио Стеван Ћеле Вилотић, селектор омладинске репрезентације Југославије. Било је то на турниру у Зајечару. Имао је 17 година кад су за њега многи стручњаци тврдили да ће бити „фудбалски Шекспир“.
Играо је лако као што дише. Био је неуморан на терену, вихорски брз, необично спретан у дриблингу и вешт у завршници.
– Ја не знам са које је стране Шестић опаснији кад напада – говорио је тада Вилотић о том фудбалском откровењу. – Њему свака страна пођеднако лежи: чини ми се да не зна која му је нога лева и која десна.
Новосадска „Војводина“ је одмах ступила у контакт са Шестићевим оцем, вредним пољопривредником, иначе навијачем „Црвене звезде“. И све је било готово сређено да малишан пређе у Нови Сад. Али, Миљанић се није предавао. Београђани су били вештији и Шестић је из клупских просторија „Војводине“ колима превезен за Београд и ту је потписао приступницу за „црвено-беле“. Бошков је то примио као лични пораз и дуго није могао да опрости Миљанићу.
Шестићев пут до афирмације није био лак. Годинама се о њему говорило са искључивошћу: једни, да је богомдани играч, рођен у право време, да има све оно што тражи „тотални фудбал“; други, да „искаче“ из плана игре (ваљда оних схема што се цртају на табли, а што су срозале наш фудбал!), да је непредвидљив (то нису сматрали за врлину), својеглав, непоуздан…
Наш Цибор
Чувени мађарски стручњак Густав Шебеш је творац оне славне мађарске репрезентације, коју су звали „лака коњица мајора Пушкаша“. Приликом једног његовог боравка у Београду разговарали смо о том великом тиму и његовим славним појединцима, “Највећи играч у том тиму је био Ференц Пушкаш, говорио је – Шебеш. Игру су пројектовали Божик и Хидегкути, голове је давао Кочиш, а највећа загонетка за све противничке стратеге и играче био је Золтан Цибор. Номинално је био лево крило, али је једини имао слободу да се нађе на ком хоће делу терена. Његова „фудбалска анархичност“ била је карта на коју смо ми играли. Било је увек најтеже зауставити њега, баш зато што је био изван сваке схеме распореда играча.
Тако је на Циборову игру „лутајућег крила“ гледао „отац“ тог славног тима. Милош Шестић је играч истог кова: његов је цео терен. Лута, вреба, одузима лопте, додаје, јуриша целом ширином попречних линија, центрира, шутира, даје голове…Миљанић је био протагониста оне тврде упанцирене игре у којој се мора знати ред и ко шта игра. Шестић се није уклапао у тај тренеров шаблон и зато је био више на клупи него на терену.
Касније, кад је Гојко Зец први пут дошао за тренера „Црвене звезде“, Шестић је био у још горем положају – било му је дозвољено да оде из клуба! Срећом, момак се није дао сломити. Стоички је подносио те ударце судбине и заблуде стручњака, верујући да ће доћи његов фудбалски тренутак.
И дошао је, са Бранком Станковићем.
– Свануло ми је кад је Стане постао шеф стручног штаба – присећа се дојучерашњи капитен „Црвене звезде“. – Тек сам тада могао да се размахнем. Добио сам самопоуздање, смео сам да погрешим, имао сам слободу у игри, постао сам не само стандардни првотимац већ играч без кога се није могао замислити тим. Тек сам тада схватио шта значи велики тренер. Сваки је појединац код Станета био за класу бољи а и као тим смо вредели више него пре тога. Имали смо много успеха, то су најлепши дани моје каријере.
Миљанове и Тозине грешке
У Сарагози после прве утакмице и нашег неуспешног ремија са Северним Ирцима питао сам Миљанића хоће ли да мења тим и зашто није играо Шестић. Било је јасно да би он као шило пролазио кроз ту одбрану Ираца који су високи, снажни али неокретни.Миљанић је веровао само у прву једанаесторицу, нису га занимали Шестић, Пашић, Халилхоџић…
А са овим триом, уместо Златка Вујовића, Сушића и Шурјака, ми бисмо сигурно отишли у други круг. На поноћним прес-конференцијама у Сарагози Миљан је пред нама стајао са дебелом кубанском цигаром и истеривао свој каприц, своје вјерују у оно што је радио на припремама а што се у игри ниједном није исказало.
Тако је Шестић седео на клупи. Ми, који смо у њега веровали, беспомоћно смо прижељкивали да уђе у тим. Није вредело. И тек тамо у финишу треће утакмице, кад се против Хондураса одлучивала наша судбина, селектор уводи у игру Шестића. И први Шелетов продор доноси једанаестерац који Пижон претвара у гол. Авај, било је касно да постигнемо и онај други, толико жељени гол који би нас одвео даље, Све наше речи звучале су као молитва, али су се одбијале од Миљана, и то смо скупо платили. Непредвидљиви Шеле могао је да нам осветли небо над Шпанијом.
Било му је писано да отрпи још једну неправду.
На европском првенству у Француској селектор Веселиновић је веровао у Милоша Шестића. Инстинктом некадашњег великог играча умео је да осети шта све може да уради виртуоз који се не држи нота али уме чаробно да свира. Тоза је погрешио само у једном: дао му је погрешну партитуру. Поставио је Шестића у средњи ред са задатком – о, апсурда! – да више помаже одбрани него нападу. И тако смо овог младића више видели на позицији бека него крила.
Против Француза, кад су већ биле покопане све наше наде, Шестић је играо на правом месту. Био је наш најбољи играч, дао гол, и ми смо, бар у првом полувремену, личили на тим. Две велике фудбалске позорнице – „Мундијал“ и Европски шампионат у Француској биле су прави покољ селекторских заблуда, али су остале и велики жал многих играча, међу њима и Милоша Шестића.
– То је све прошлост, више се ништа не може исправити, моје су мисли и жеље окренуте будућности. Летос ме нико није хтео. Сад се, ето, указала шанса, постајем играч „Опимпијакоса“, играћу са Зајецом, то ће ми много значити. Не љутим се ни на кога, свима опраштам све.
То на растанку каже Шестић, један од ретких асова који нема реч ЈА испред свих других речи. Овај 28-годишњак је човек ретке скромности. Умео је да буде љут на себе кад игра слабо. Али и на Зеца од кога је често, као капитен, захтевао да мења оне који играју лоше. У његовом држању има толико смерности да је права антизвезда. Понашање му је дефанзивно, не воли разговор „за новине“, нелагодно му је кад га хвале. Пре много година, кад сам једном желео да пишем о њему, рекао ми је:
– Ви ме знате, напишите како ме видите, то ће бити боље него да ја говорим о себи. То ми је врло непријатно.
Такав је Милош Шестић!
Питао сам га да ли је сетан због растанка. Рекао је да се од таквих емоција брани на тај начин што се већ сад сав предао данима који су пред њим. Новом клубу, новој средини, новом потврђивању…
Шестићу је уговор са атинским популарним клубом донео неколико милијарди динара. Старих. Свеједно, његова материјална егзистенција је обезбеђена. Сад може мирно да се препусти фудбалском уживању: да игра за славу и навијачке душе.
„Звездине“ симпатизере дефинитивно је освојио тек ове јесени.
У Атини ће то учинити много брже. Грци фанатично воле фудбал. Кад Шеле у противничкој зони шута почне да повија лево и десно противничке играче, навијачи „Олимпијакоса“ ће бити у делиријуму радости. Он је играч који може у Пиреју да разапне небо пуно звезда. Зато и верујемо да ће и тамо бити вољен, можда више него овде.
Шестић у својој игри синтетизује две супротности: радан је, а уме да игра на бравурозан начин. Своје незадрживе продоре претварао је у репутацију која му је на растанку донела највећа признања. Зато смо без њега сви сиромашнији.
Аутор: Миле Кос (РТВ ревија, децембар 1984.)
