75 година велике Звезде!
„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)
9. мај је познат као Дан победе, али је вечити победник Црвена звезда успела 2008. године да дан раније напише ново поглавље историје и „помери“ прославу.
Црвено-бели одбојкаши су 8.маја 2008. године освојили 7. титулу шампиона, прву од када је Суперлига Србије, прву после пет година, и то на какав начин! Спектакуларан, филмски! Како и доликује херојима, који су у великим „биткама“ и моментима најбољи.
Генерација 2002/03 предвођена легендарним Дејаном Брђовићем, у којој су били и садашњи капитен Владо Петковић, затим асови попут Дејана Бојовића, Николе Ковачевића, затим репрезентативног либера Марка Самарџића, капитена Милана Васића, младог Горанa Бјелице, брата Новице Бјелице… коју је са клупе водио Жељко Булатовић је после скоро 3 деценије вратила титулу у Љутице Богдана. Уз ту екипу и велике шампионе је стасавао и будући капитен и најбољи спортиста, тада најталентованији јуниор, Томислав Докић. Асистент у стручном штабу Жељка Булатовића био је Бранко Ковачевић.
2008. година је донела нове успехе српској одбојци. Наше девојке су на завршном турниру ЦЕВ купа у Београду освојиле 3.место и најавиле почетак најуспешнијег периода у клупској историји. Женска одбојкашка репрезентација се пласирала први пут на ОИ (Пекинг), где је био и мушки национални тим, који је заустављен од будућег освајача, САД. У тиму који је водио Игор Колаковић било је четири играча из шампионске генерације 2003 (Бојовић, Ковачевић, Петковић, Самарџић).
Црвена звезда је претходну сезону, 2006/07 завршила у полуфиналу плеј-офа поразом од Војводине у четири меча. У регуларном делу сезоне 2007/08 након 14 одиграних кола Звезда је била друга, да би на истом месту остала и после Мини лиге 1-4 и додатних шест утакмица.
Противник у полуфиналу плеј-офа био је исти, актуелни шампион, новосадска Војводина, трећи пут узастопно. Предност домаћег паркета је имала Црвена звезда, али је Војводина славила оба пута у „Шумицама“ са по 2:3. Звезда је била пред испадањем, али нису тако мислили Томислав Докић, Драган Станковић и саиграчи. Црвено-бели су узвратили ударац, у трећем мечу са максималних 3:0, уз 22 поена капитена. А затим и у четвртом – 3:2.
Црвена звезда је после пет година обезбедила пласман у финале плеј-офа. И тада је ривал Београђанима у полуфиналу била Војводина, и тада је ток серије био идентичан, а историја се сада поновила. „Докић и другови” су одиграли готово непогрешиво у мајсторици са максималних 3:0! Укупно 9 утакмица у сезони против Новосађана, скор 5:4.
У разговору са капитеном и најбољим спортистом наше породице 2008.године, Томиславом Докићем, присетили смо ове сезоне која је крунисана титулом шампионом. Али и невероватним утакмицама.
– Сезона уопштено је била одлична, играли смо стварно много зрелије него пар година раније. Жељко Булатовић је знао како да нас спреми за ту сезону, наша екипа се није мењала драстично тих неколико година, колико се сећам само је Зиндовић био нови играч у тиму. Коцкице су се сложиле кад је био најважније. У међувремену смо играли и у Челенџ купу, у коме смо били бољи од Вараждина у првом, а потом од шпанске Сорије у другом колу. У 3.колу смо изгубили од Талина из Естоније у златном сету. Начин на који смо играли те утакмице је невероватан. Губили смо сваку утакмицу коју смо играли као гости, редом 3:0, 3:2, 3:0. Код куће смо играли неупоредиво боље, буквално смо их прегазили у три сета, све три утакмице. Такође, против Сорије и златни сет врло лако, али нисмо успели против Естонаца.
Ипак, искуство смо „покупили“, играли смо одличне утакмице и као да смо научили да играмо стрпљиво и кад губимо, да се не предајемо до краја. То нам је много значило у плеј-офу првенства. Губили смо од Војводине 2:0 у полуфиналној серији, и то оба пораза код куће. Али, тај наш менталитет, тај наш тимски дух, и поред лошег резултата није било грама лоших мисли. Трећа утакмица у „Спенсу“ мислим да је трајала непуних сат времена. Буквално смо протутњали без имало несигурности кроз ту утакмицу. Сећам се да је четврта утакмица била много тежа, победили смо 3:2, али имали смо сигурност и добар менталитет да преселимо серију назад за Београд.
Полуфинална серија је била спектакуларна, финална је била епска. Противник је био Раднички из Крагујевца. Као и Војводина, и Раднички је повео 2:0 у финалној серији, победама у „Језеру“ оба пута са по 3:1. Серија се „преселила“ у Београд, а црвено-бели су ношени заиста фантастичном подршком са трибина и горопадним капитеном Докићем смањили на 2:1, максималним тријумфом у трећем мечу 3:0, уз 31 поен Докића. Четврти меч је протекао у истом амбијенту и расположењу, идентичним тријумфом максималним резултатом Звезда је обезбедила мајсторицу у Крагујевцу. Памти се да су навијачи у „Шумицама“ чак и 10 минута по завршетку меча на „бис“ извели Жељка Булатовића и његове пулене.
Када на такав начин одете на одлучујући меч за титулу, историја се потруди да успомене остану у аманет. 8.мај 2008, једна од најбољих и најнеизвеснијих утакмица на овим просторима. Раднички је претходне четири утакмицe у сезони у Крагујевцу против Црвене звезде решио у своју корист.
Повели су Крагујевчани и у петом мечу после сета на разлику (26:24), црвено-бели ухватили ритам у другом сету. Водио је домаћи тим 19:16, али је на сервис линију стао капитен Докић. Бомбама је тотално пореметио и пријем и планове Крагујевчана, када је „склоњен“ било 19:22, на крају сета 21:25.
Препуна дворана „Језеро“ је уживала у одбојци, а локална публика више у трећем сету од осталих, јер је Раднички дошао на сет од прве титуле у историји клуба. Да је „рањени“ шампион као рањени лав најопаснији показали су момци у црвено-белом у четвртом сету. Распламсали су се изабраници Жељка Булатовића, фуриозном игром створили предност и спортским речником „одували“ противника са терена – 13:25, 2:2.
Показали су у петом сету и да се шампион постаје тако што се изађе на терен и победи када је најтеже. Знали су то Звездини шампиони. 8:2 у петом сету, затим и 14:8. У гостима, после 0:2 у серији и 2:1 у пресудним моментима. Раднички се није предавао никако, успео је да смањи на 14:11, али песма Делија је носила лопту попут Зефира на страну Звезде у лутрији, у којој је улог била титула. А она је резервисана за вечитог шампиона. 15:11, 3:2, невероватно славље услед невероватног подвига и Лига шампиона.
– Финале смо почели мало стегнутији, можда сам само ја имао такав утисак. Обе утакмице у хали „Језеро“ смо изгубили 3:1. Али опет, знали смо да ништа није готово, да има још да се игра, знали смо да ћемо се опет вратити у Крагујевац. Тако је и било, протутњали смо кроз „Шумице“ оба пута, не показујући нимало страха. Пета утакмица је била убедљиво најлепша утакмица коју сам играо у Србији. Препуна хала, навијање, звиждање, борба до последњег поена. Оно се памти цео живот. „Црвени ђаволи“ су били седми играч Радничког те сезоне. Атмосфера увек изванредна. А замислите кад са друге стране трибина буде још толико Делија. Спектакл је неизбежан. Утакмица: права борба. Пет сетова дугих као година за нас у том тренутку. Али, ипак, преломило се на нашу страну. У петом сету смо успели да направимо серију од које Раднички није успео да се опорави. Ако ме сећање не вара – 14:11, Стефа (техничар Немања Стефановић) диже мени у двојку, гурам блок аут и славље може да почне. Каква је то серија била, ево и сад кад помислим на то као да сам тамо. Како су играли Рашић и Гаги Станковић, како је играо Терза који је експлодирао те године. Стефа, иако у том тренутку годинама неискусан, одиграо невероватно зрело.
Тих мојих сервиса у другом сету се заиста не сећам, ја се извињавам. Једини сервиси којих се сећам из те утакмице је ас који сам направио у петом сету, и следећи сам погрешио. И сад чујем глас Жељка Булатовића кад направим неку глупост: „ТОМООООО!„.
Крагујевац, дворана: „Језеро“. Гледалаца: 4.500. Судије: Владимир и Драгутин Ћук (оба Београд). Трајање меча: 126 минута. Резултат у серији: 2:3.
РАДНИЧКИ Комбанк: Хаџифејзовић 9, Алексић 11, Наковски 10, М. Илић 2, Чедић 14, Гјоргиев 24, Пантелић (либеро), Ристовић 2, Радивојевић 1, Стевановић 3, Ивовић. Тренер: Слободан Галешев.
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Зиндовић 11, Стефановић 3, Станковић 16, Терзић 11, Рашић 8, Докић 28, Мајсторовић (либеро), Ћулафић, У. Илић 1. Нису играли: Николић, С. Илић, Митић. Тренер: Жељко Булатовић.
Противници у Лиги шампиона наредне сезоне били су италијански Лубе, Портлол Палма Мајорка из Шпаније и белгијски шампион Руселар. Наредне сезоне је Војводина била поново противник у полуфиналу, овог пута успешнија, али је Томислав Докић подигао пехар намењен победнику Купа Србије у Новом Саду, против Радничког у финалу (3:2).
На нову титулу Звезда је чекала четири године и започела петогодишњу доминацију. У периоду од 2010. до данас црвено-бели су освојили 13 трофеја. Надамо се да ће и наредна декада која почиње 2021. године бити барем толико успешна.
Многи противници који су се осећали надмоћнијим против Црвене звезде, били у предности, били на корак од победе у бројним спортовима, нису успевали против момака у црвеном-белом и њихове армије иза њих. Та симбиоза је непобедива јер је искрена. Звезда има што нико нема.
