О Драгославу Шекуларцу писано је на хиљаде новинских натписа, репортжа, снимљени су и филмови. Био је друга Звездина звезда, један од најбољих фудбалера Србије у историји, својевремено у Чилеу, кажу хроничари можда и највећи мађионичар света. Из архиве Југопапира смо извукли текст Драгутина Милановића, објавље у „ТВ Новостима“ 1974. године у којем је на један посебан ауторски начлин представио свог познаника из Друге мушке гимназије.
Октобар 1974: Шекуларац у Београду! Била је то новинска вест средином октобра, кад се „немогући Шеки“ појавио изненада у главном граду. Код куће, међу својима, у својој Црвеној звезди, у својој „Мадери“, на „Маракани“.
Била је то вест као знак стартера у трци атлетичара! Новинари су појурили! Нема ваљда листа који није објавио краћи или дужи разговор са Шекуларцем, који га није запитао када ће се вратити у Београд, када ће напустити Колумбију у којој већ неколико година живи од фудбала.
Шеки се већ вратио у Боготу, са чврстом намером да се следеће године врати овамо и да више никад и никуд не оде. Да ли је то могуће?
Да ли треба поверовати да ће почети да се ствара нова Шекијева слава, тренерска слава – да ли ћемо кроз коју годину гледати на фудбалском терену нове Шекуларце, тако жељене и очекиване у овом фудбалском добу кад све више снага надвладава машту?
Први зимски капут – од Звезде
Нека се не замери аутору овог текста што ће призвати у помоћ лично сећање на Другу мушку гимназију у Београду. На дане када је Драгослав Шекуларац пикао лопту у дворишту школе са осталим клинцима. Још тада, сви смо знали да ће од Шекија постати велики фудбалер. Када га је чика Митке одвео у Звезду, Шекијев сан почео је да се остварује.
Његова слава, школска слава и слава коју је већ стекао у једном крају Београда, невероватно брзо се проширила. Прво на цео град и све оне љубитеље фудбала који су долазили на утакмице. У то време телевизија је била у повоју и ко је желео да види Шекуларца морао је да дође на стадион.
И долазили су: не само Звездаши, него и најљући противници: Партизановци, Хајдуковци, Динамовци, навијачи свих могућих тимова, па чак и они који за фудбал нису нарочито марили. Долазили су да виде фудбалско чудо, да виде младића који уме да „поједе“ лопту, који противничке играче доводи до очајања, који пред неколико десетина хиљада људи изводи бравуре као у циркусу.
Које су то речи којима човек може да опише Шекуларчеву вештину?
Жонглер? Мађионичар? Еквилибрист?
Фудбалски бог. Чаробњак. Дух.
„Идем да гледам Шекуларца“, говорило се онда. Није питало који се тимови састају. Било је важно да игра Шеки. А ако игра, долазило је најмање десетак хиљада људи више на стадион! Чиста пара за организатора!
Колико је од тих пара видео сам Шекуларац?
– Волео бих да једном дође нека „савезна комисија“ да ми преврне цео стан и све џепове, па да све изнесу у јавност, да се једном види ко сам. Нарочито због оних који мисле да ми у јастуку шушкају милиони! – говорио је Шекуларац.
И то су новине писале.
Многи му нису веровали. Мислили су да Шеки богато наплаћује своје фудбалско знање, мислили су да и благајнике дрибла исто онако као и противнике на терену.
А није било баш тако. Шеки једноставно није био дете среће. Док су други за долазак у нови клуб добијали лепе своте, станове и друге привилегије, Шекуларац није. Њему Звезда није била нови клуб.
– Од Црвене звезде сам добио први зимски капут. Нешто касније, кад је требало да одемо на неки пријем, и кравату. Ми смо у своје време добијали по две бесплатне улазнице за утакмицу, а моји родитељи су куповали по двадесет-тридесет за пријатеље, познанике, колеге са посла. Да би дошли да ме гледају на терену.
Жонглирање лоптом и изјавама
Шта човек да каже за Шекија ако се поведе реч о скромности? Кад зна да је тај фудбалски чаробњак давао изјаве достојне једног Салвадора Далија. Најуображенији, најбезобразнији, најхвалисавији! Тако се говорило, тако се препричавало, тако се и писало.
Али, свако ко је боље познавао Шекуларца, зна да је сва Шекијева нескромност била бескрајно симпатична, да је та његова хвалисавост била, пре свега, добрим делом оправдана. Шеки је уживао да нервира противнике, док играју, уживао је да даје изјаве и на тај начин такође нервира све оне који га нису волели. Или који су му завидели. Он никоме није завидео.
А Шеки је био нешто сасвим супротно. На терену је увек могло да се види да је он заиста најбољи, на утакмицама је доказивао да је заиста способан да учини све. И зашто не би жонглирао изјавама кад је знао да жонглира са лоптом?
Шеки је умео да дође понедељком у двориште Пете београдске гимназије на Ташмајдану и, пошто тога дана нема тренинг у Звезди, игра фудбал са онима који су се ту затекли. И, верујте, никад му није пало на памет да „врти“ противнике онако као на правим утакмицама. Никад није ни покушавао да дрибла неког неуког ђачића до бесвести иако му то не би представљало ни најмањи проблем.
Ту, на том бетонско-асфалтном терену школског дворишта, играо је онај прави, природни Шеки, који не жели да понизи никога. А не треба ни да кажем да се на таквим „утакмицама“ у гимназији окупљала цела школа, да је Шеки и ту имао публику због које је, уосталом, и био то што је био.
Умео је Шекуларац да окупи цело друштво и да у кафани плати: коме пиће, коме вечеру. Није штедео ни за друге, ни за себе. Није пио, ни пушио, али је волео карте.
– Нико ми не верује, а то ме нервира, да ја понекад од мајке позајмим 5.000 динара! Није ми стало шта ће ко да мисли о мени, јер сматрам да сам исправан у сваком погледу. Никад нисам помишљао да уцењујем клуб. Пола милиона динара је највећа свота коју сам у животу примио, и то од једне фабрике дувана. Од фудбала, Звезде, и репрезентације имам око 150.000 месечно. И лепо, феноменално, живим.
Говорио је то Шеки 1964. када је био у јеку славе, на врхунцу моћи. Када су му страни менаџери нудили баснословне своте за потпис уговора, за одлазак у иностранство.
Да би се цениле његове речи, треба знати да је две године раније, на светском првенству у Чилеу пошле Шекијеве игре против Уругваја, један менаџер понудио 50.000 долара.
– Ви Шекија не можете да купите – рекао је тада. – А мислио сам да ћу, кад добијем неку такву понуду отићи из места, као што су један и један два!
Сутрадан се исти менаџер појавио са новом понудом: 300.000 долара. Мислио је да се Шеки увредио првом малом сумом. Наравно, опет је одбијен.
– Никад не бих напустио Југославију, кад би ми обезбедили месечни приход од 100.000 динара – рекао је тада Шекуларац.
Али, фудбалска слава је кратка. Шта после?
Опроштајна утакмица
Све недаће Шекијеве биле су последица једног непромишљеног геста, тренутка кад је Шекуларац на утакмици против Радничког у Нишу замахнуо да удари судију Тумбаса и када је кажњен са осамнаест месеци неиграња. Тада су они који су одмеравали казну сабрали све ситније и крупније грехе Драгослава Шекуларца, тада су му ваљда узели за зло и све изјаве и сва хвалисања.
– Био је то пресудни тренутак моје каријере. Осамнаест голова у мојој мрежи! Осамнаест месеци неиграња!
После забране, дошла је војска, па се надовезала повреда кичме, па ноге, па боловања, нова одсуства са зеленог поља. Време Шекуларца пролазило је у неповрат. Појавили су се нови асови. Нико као Шеки, али ипак били су то полетарци жељни славе, бар половине славе коју је Шеки уживао.
И Шеки је одлучио да оде у иностранство. Понуду из немачког града Карлсрухеа прихватио је за 50.000 долара. Душа му је остала у Звезди и „Мадери“, а он је трчао по теренима Европе, пркосио и себи и другима, и годинама и замору. Али је и даље задивљавао публику, ређе него раније, истина…
– Слава је пролазна – увек је говорио Шеки, али је био бескрајно срећан што му је Црвена звезда приредила опроштајну утакмицу у Београду, против аргентинског Расинга, клупског првака света.
Те ноћи играо је као у најбољим данима. Као да се сва његова снага, све његово знање сакупило у тих деведесет минута. Рефлектори су обасјали стадион са четири стране, а са терена је сијао – Шеки.
Био је бескрајно срећан када му је још Миљан Миљанић обећао да ће се за њега наћи посао у Звезди кад се врати из Колумбије. Шеки је тамо већ неколико година. Прво је играо, сада је тренер. Понекад обуче дрес, али прошла су та времена када је на терену могао све. Године су учиниле своје, Шеки је већ ветеран. Игра мали фудбал, сада путује по свету са неколико бисер-колега. Атракција су свуда где се појаве.
Ових дана, кад је био у Београду, сазнали смо да у Боготи остаје до јуна 1975. Онда, долази коначно у Звезду, у клуб у којем је одрастао као фудбалер:
– Негде у мају требало би да одиграм последњу опроштајну утакмицу. Биће то у Београду, на Маракани. Довешћу највеће светске асове: Пелеа, Еусебија, Ди Стефана. Биће то спектакл какав Шеки заслужује.
Каже да је у Звезди водио разговоре и о наставку каријере. Тренерске. Оне коју је увек прижељкивао:
– Покушаћу да завршим тренерску школу и водим групу од двадесетак младића. То је моја шанса…
Да ли ће тако бити – ко зна.
Али, ако Шеки заиста следећег маја дође да одигра опроштајну утакмицу, на стадион ће доћи сто хиљада људи! Сваки прави љубитељ фудбала, оног дивног атрактивног фудбала, који се не игра из рачунице, доћи ће да види фудбалске генијалце. Доћи ће да види Шекија …
Аутор: Драгутин Милановић (ТВ новости, 1974.)
