75 година велике Звезде!
„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)
Спортско друштво Црвена звезда и Звездина ревија 2018. године доделили су награду за животно дело Владимиру Петровићу Пижону, четвртој Звездиној звезди и вечитом љубимцу наших навијача. Фудбалер црвено-белих је два пута узастопно проглашаван за најбољег спортисту Црвене звезде. Било је то 1980. и 1981. године.
Владимир Петровић је рођен 1. јула 1955. године у Београду. Више пута био је проглашаван за најбољег фудбалера Југославије и првог спортисту Београда. После Хајдука са Лиона, где је почео да шутира лопту, наставио је у Црвеној звезди као пионир, јуниор и првотимац, пуне три године и капитен трофејне генерације. За Црвену звезду је дебитовао 19. јула 1972, у мечу Летње лиге шампиона против сплитског Хајдука (3:1) и до 12. децембра 1982. одиграо укупно 497 мечева (од тога 258 првенствених) и постигао 117 голова. Са Црвеном звездом је освојио четири титуле првака (1973, 1977, 1980. и 1981.) и један трофеј у националном Купу (1982). За А-репрезентацију је дебитовао против Мађара (1:1), у Београду 26. септембра 1973.
Одиграо је укупно 34 меча, последњи против Норвежана (1:3), у Ослу 13. октобра 1982. Учествовао је на Светском шампионату 1974. у Немачкој и 1982. у Шпанији.
Фудбалску каријеру је наставио као тренер младих селекција Црвене звезде. Освојио је са својим клубом национални Куп (1996), затим био тренер нишког Радничког, претходно и новобеоградског Радничког. Један је од стручњака који је открио и усавршавао Дејана Станковића. Радио је извесно време у Минску. Са нашом младом репрезентацијом освојио је сребрну медаљу (финални меч против Италијана у Оберхаузену), на Европском шампионату 2004. године у Немачкој.
Петровић је од 2005. до 2008. године радио у Кини, где је првих година био тренер Далијена са којим је освојио дуплу круну 2005. године. Од 2007. године био је селектор репрезентације Кине са којом није успео да се квалификује на Светско првенство у Јужној Африци 2010. године, па је уследио разлаз.
Петровић се 2. јуна 2009. године вратио у своју Црвену звезду као шеф стручног штаба, али је на месту првог тренера остао непуних 10 месеци.
Након кратке епизоде у Политехници из Темишвара, Пижон је преузео кормило А репрезентације Србије коју је водио годину дана. Био је селектор репрезентација Ирака и Јемена, а онда се вратио у Србију где је тренирао ОФК Београд.
Ако постоји велика фудбалска звезда која је, на неки чудан начин, “заклоњена” завесом ћутања, онда је то, зацело, Владимир Петровић, дуги низ година први ас Црвене звезде и вшлеструки стандардни репрезентативац који, на жалост, као ни Драгослав Шекуларац (какве ли неправде!) није прославио златни јубилеј (50 мечева) у националном тиму. Важио је за једног од најинтелигентнијих фудбалера у поцлератној историји. Његов преглед терена, техничка лакоћа у игри проткана филигранским потезима, префињени дриблинг, висока имагинација и мајсторство у прецизном и правовременом проигравању могу бити савршена грађа за фудбалске уџбенике. Уз све то, није био импрегниран од инстикта за гол.
И данас је Владимир Петровић, на овим и европским просторима познатији као “Пижон”, инкариација фудбалера који мисли. За њега је, својевремно, Сплићанин Фране Матошић рекао да поседује фудбалску интелигенцију какву немају ни многи такмичарски успешнији наши и свстски асови. To је рекао човек познат пo тврдој речи, који тешко цеди комплименте, јер је имао високе критеријуме.
Шта би тек навијачи Црвене звезде могли да кажу, који су ценили, волели и готово обожавали игру Владимира Петровића?
Играо је за срца и узбуђења навијача Црвене звезде. Све што је на терену долазило од велемајстора лопте, што Владимир Петровић уистину јесте био, довођено је до чисте перфекције. Имао је само две слабе тачке: није био брз и није имао снажну физичку конституцију. Код њега је све било у техничкој виртуозности и бриљантном уму. Налазио је решења која нико на трибинама није видео. Касније су такве врлине поседовали Драган Стојковић и Дејан Савићевић.
Било је њему, као великом фудбалеру, и неког видљивог незадовољства и неке личне горчине. Сви се добро сећају времена кад Извршни одбор ФСЈ крајем 1982. није дозволио Владимиру Петровићу, на инсистирање председника Томаша Томашевића, да пређе у лондонски Арсенал за трансфер који му је гарантовао у то време фасцинантних 750.000 фунти. Енглези су желели таквог фудбалера, који би оплеменио игру тима са Хајберија. Арсенал није жалио новац. Нису помогле ни разне интервенције, па је Владимир Петровић морао да сачека још шест месци и задовољи “чврсте прописе” ФСЈ. Када се, ипак, обрео у Арсеналу, цена је драстично пала: за шест месеци играња у дресу Арсенала добио је само 50.000 фунти.
Пола године у Арсеналу: четврта звезда Црвене звезде је подсећала на тужног човека. Фудбалери Арсенала су га обожавали, али нису схватили његову игру и дубинске лопте, које је претварао у прецизне пројектиле. Брзо су се растали и Владимир Петровић је прво прешао у Париз, затим у белгијски Антверпен, где је играо две и по године. Међутим, предигра суморне драме са одласком у Арсенал, догодила се у Сарагоси, за време Светског шампионата 1982…
Репрезентативцима је још у Београду обећано да ће добити премије у девизама (сличан случај догодио се и 1974. у Франкфурту, када није испуњено обећање). Тако је створено велико незадовољство међу фудбалерима, па генерација Владимира Петровића, Велимира Зајеца и Сафета Сушића ннје успела не само захваљујући пристрасном данском арбитру Соренсену у Валенсији. Чињеница је, међутим, да је Владимир Петровић у дресу Црвене звезде и националног тима дуги низ година очаравао и узбуђивао навијаче на свим стадионима.
На Светском шампионату 1974. у Немачкој био је најмлађи члан репрезентације, али је, према личном казивању, веровао да ћe бити барјактар у својој генерацији кроз три или пет година. To се и догодило. Капитен Црвеие звезде био је пуне три годнне, капитен репрезентације само четири пута, али се много чешће памте мајсторске партије. Био је инспиратор победе (2:1) над Уругвајцима 1980. у Сарајеву, директно је одвео репрезентадију на Светски шампионат 1982, јер је у децембру претходне године био први херој победе (2:1) над Грцима у Атини.
За Црвену звезду је одиграо 497 мечева (од тога 258 првенствених), али је остао запамћен по бриљантиним партијама у 1980, када је проглашен званично за убедљиво најбољег фудбалера СФРЈ у тој сезони.
Данас је Владимир — Пижон Петровић стручњак чије се дело попггује и уважава. Тврди се да он, као тренер, има посебно чуло, зна да “гледа игру” на свој начин, да види чак и нешто “невидљиво” за обичне смртнике. Пекао је занат у Црвеној звезди, у неколико наших клубова, радио у Белорусији и једноставно демантовао све оне фудбалске филозофе који тврде да велики фудбалер, по неписаном правилу, не постаје и велики тренер.
To је пут оног вижљастог дечака који је каријеру фудбалера започео у дресу тада нижеразредног Хајдука са Лиона 1967, да би дрес пионирског тима Црвене звезде званично обукао први пут 9. јуна 1969. Био је 17 пута јуниорски и три пута члан младе националне селекције, али је сигурно, у томе ће се сви сложити, заслужио знатно више од 43 меча у А-репрезентацији.
Посебан печат у његовој непоновљивој играчкој каријери оставио је други финални меч у Купу УЕФА, одигран 23. маја 1979. године у Диселдорфу, против Борусије из Менхенгладбаха (0:1), која је у својим редовима имала Линена, Фогста, сјајног Данда Симонсена, али и оног фамозног “дванаестог”, италијанског арбитра, Паола Микелотија. Генерација Стојановића, Јовановића, Јовина, Муслина, Милетовића, Јуришића, Благојевиha, Савића, Шестића, Милосављевића и свакако Петровића није остварила велнки циљ, али је промовисала идеју тренера Бранка Станковпћа и у први план истакла асове какви су Владимир Петровић и другари из његове генерације. Поново је био велики н најбољи. Људи из лондонског Арсенала тада су почели да га прате.
Објављено у Енциклопедији клубова СД Црвена звезда 4. марта 2005. године
