О Драгану Џајићу испричане су многе фудбалске приче, али најверодостојније долазиле су од саиграча који су са најпознатијим и најбољим левим крилом са ових простора свакодневно делили добро и зло. У ревији „Караван“ имали су 1971. године рубрику „Мој капитен“. Преносимо вам текст у коме су капитена описали Дујковић, Караси, Аћимовић и осталих са којима је у то доба делио свлачионицу.
Фудбалери су данас навикли на раскош и престиж. Некада је то било другачије, а да се у муци препознају прави пријатељи показује однос Ратомира Дујковића, прослављеног голмана који је поносно носио црвено-бели дрес и главног актера ове приче – Драгана Џајића.
– Џаја и ја смо дошли у Звезду пре десет година, у размаку од неколико месеци. Он је дошао после мене, није имао где да спава па сам га примио за подстанара. Месец дана смо се гурали у једном кревету, који је био тесан и за мене самог, а камоли обојицу. После кад год смо ишли на неку турнеју, гледао сам да избегнем собу у којој он спава, јер се одмах сетим дана кад смо се рвали у једном кревету – тврдио је човек који је деценију провео као чувар мреже Црвене звезде.
Да постоје играчи које је Џаја својим прецизним центаршутевима вечно задужио говори и пример Зорана Филиповића, убојитог шпица који је читаву каријеру стављао на муке противничке голмане:
– За све оно што сам постигао у фудбалу, дугујем Џаји. Да њега није било ја никада не бих ушао у први тим Звезде, а тиме ни у репрезентацију. Већину голова које сам постигао су плод његових изванредних центаршутева.
Џајино умеће није било ограничено на фудбалски терен, што говори пример Владислава Богићевића:
– Џаја је свакако најзаслужнији што сам се из Марибора вратио у Звезду. Када је Дојчиновски требало да оде у војску, он је предложио да се вратим у Звезду што је Миљан Миљанић одмах прихватио. То је била моја шанса, ко зна када бих, касније, заиграо за Звезду.
Неко ко је Џају дуго познавао, а са њим делио свлачионицу и у омладинског погону био је Бранко Кленковски:
– Док сам се налазио у болници, лечећи повреде задобијене у саобраћајној несрећи, један од првих играча који су ме посетили био је Џаја. Познајем га од почетка каријере, никада један другоме нисмо рекли нешто што би могло да нас завади, нити бих могао себи да дозволим да се замерим таквом човеку.
Ипак, било је и оних који су Џају волели да нервирају – Станислав Караси:
– Па, ја страшно волим да Џају изнервирам! То углавном постижем кад играмо на мале голиће јер увек играм против његове екипе коју моја увек убедљиво побеђује. То га понекад толико изнервира да је у стању да демонстративно напусти тренинг.
Слободан Јанковић Цоле је неко ко је у то време врло често говорио о важности капитена Драгана Џајића за свлачионицу:
– Кад, рецимо, играм лоше, он ме теши и говори да ће идући пут бити боље. Зато после сваке утакмице њега питам како је било јер сам сигуран да ће ми он то најпоштеније казати .
Муку са дисциплином мучио је Зоран Антонијевић:
– Требало је да одем из Звезде због недисциплине и када сам помислио да је све готово – Џаја је предложио да ми Миљан Миљанић опрости јер има моје обећање да се такве и сличне грешке неће понављати. После неког времена, на Џајину интервенцију, враћен сам у први тим Звезде. Отада нисам правио глупости које би угрозиле мој опстанак у тиму.
Било је то неко друго време, али су се и тада цениле праве људске вредности, а управо због њих је Џаја био поштован и омиљен. Иако тада један од најбољих фудбалера света, увек је био у функцији тима и стављао екипу испред себе.
Велики Драган Џајић.
Објављено у „Каравану“, септембра 1971.
