На данашњи дан пре 28 година, Црвена звезда је засијала најсјајније од свог настанка и постала шампион Европе! То је највећи успех клупског фудбала са ових простора, који ће тешко бити надмашен…
„Црвена звезда је шампион Европе, Црвена звезда је победник Купа европских шампиона! Највећи успех југословенског клупског фудбала! Дарко, Дарко, Дарко, златна копачка Црвене звезде“.
Тог 29. маја 1991. године немогуће је постало могуће, снови су постали опипљиви, материјализовани у виду чувеног пехара који се напокон нашао тамо где му је и место – у витринама Звездиног музеја.
А, када се погледа са ове, 28 године далеке дистанце, јасно је да је тако морало бити. Савладавши голмана Олмету, Дарко Панчев је на крају пенал серије у Барију наплатио све дугове и неправде из прошлости.
А било их је – Панатинаикос, Мехенгладбах, тачније судија Микелоти, Милан у магли, Реал у снегу… Ако је црвено-бело срце требало све то да издржи и истрпи да би се десило оно што се догодило 29. маја 1991. на стадиону „Свети Никола“, нека је, вредело је.
Екипа тренера Љупка Петровића, након што је претходно елиминисала Грасхопер (1:1, 4:1), Глазгов Ренџерс (3:0, 1:1), Динамо из Дрездена (3:0, 2:1) и минхенски Бајерн (2:1, 2:2), у финалу Купа европских шампиона ушла је међу „бесмртне“ шампионе. Пао је Олимпик из Марсеја на пенале 5:3, након што је после 90 минута и продужетака било 0:0.
Делије су стигле у Италију, запоседају централни трг, пева се непрестано, мисли на „ушати“ пехар… Играли смо финале, тврдо, мушки, дефанзивно, и имали дозу среће коју смо свакако заслужили имајући у виду колико је ранијих година нисмо имали.
Просинечки, Михајловић, Бинић, Белодедић и Панчев прецизним ударцима са беле тачке уписали су на сребрну амфору име највећег клуба са ових простора. И када се размисли о више пута помињаној космичкој правди, не можемо да се отмемо утиску да је онај гол против Бајерна који је Дика Стојановић примио кроз ноге био несрећни тренутак који је надокнађен одбрањеним пеналом Аморосу. За препричавање, за историју, за вечну славу!
Тешко да ће ико икада са ових простора поновити овај успех који су постигли Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић), Бинић у том финалу, али и остали који су допринели на путу до европског трона и крунисања у Барију. У скоријој будућности сигурно не.
Да ли те ’91. нисмо били свесни успеха, да ли смо сада свеснији, или ћемо тек за нових 28 година схватити шта смо урадили пре скоро три деценије…
