У просторијама Медија центра стадиона „Рајко Митић“ одржана је церемонија поводом 40. годишњице од великог успеха и играња Црвене звезде у финалу Купа УЕФА 1979. Том приликом емитован је и филм аутора Милана Стојиљковића „1:0. Прво Звездино европско финале“, а додељене су и плакете члановима генерације која је писала историју клуба.
Уочи чувене сезоне 1978/79, тиму Црвене звезде који је преузео легендарни тренер Бранко Станковић, нису придаване велике шансе у Европи. Није почело идеално, са првог гостовања у Берлину наши фудбалери вратили су се поражени од Динама резултатом 5:2. Многи су већ тада отписивали наш тим, али у београдском реваншу екипа Бранка Станковића показала је одлучност, снагу, жељу и огромно срце. Победа од 4:1 наговестила је фантастичан низ.
Црвено-бели су потом редом елиминисали Спортинг Хихон, Арсенал, Вест Бромвич Албион и берлинску Херту. Звезда је тако била и остала први клуб са ових простора који је стигао до самог краја овог такмичења.
Нажалост, из те генерације са нама није неколико имена. Напустили су нас: Бранко Станковић, шеф стручног штаба, Владимир Беара, тренер голмана, Боривоје Бора Костић, тренер у стручном штабу, Ђорђе Миловановић, Зоран Симић, Србољуб Стаменковић, Пеђа Станојевић, доктор, Миодраг Николић, секретар стручног штаба, и њима је одата почаст минутом ћутања на Маракани.
Тадашњи Звездин тим је имао много великих имена. Толико да није било прилике да сви играју европске мечеве. Неки су били прикључени и као омладинци и стицали вредно искуство које ће их касније претворити у Звездине лидере. Ипак, и њих памтимо као део ове велике генерације и то су: Бошко Ђуровски, Драшко Цветковић, Миша Радовић, Драган Никитовић, Иван Јуришић, Борислав Митровић, Здравко Чакалић, Милован Рајевац, Милан Ивановић и Славко Петковић.
Ова генерација је имала невероватну хемију и то јој је омогућило да постиже такве успехе. Та хемија међу играчима је толико снажна да и данас можете видети већину тих играча како се друже на Маракани. Ипак, нису сви који су учествовали у Купу УЕФА те године могли да присуствују овој прослави, међу којима су: Стеван Остојић, асистент шефа струке, Драган Милетовић, Златко Крмпотић, Славољуб Муслин, Никола Јовановић, Михаљ Кери, Зоран Јеликић, Петар Баралић и Иван Јуришић.
Бројни хероји из великог финала евоцирали су успомене на пригодној свечаности, а признања у име клуба уручио им је председник ФК Црвена звезда Светозар Мијаиловић. Редом су се на бини појавили Александар Дика Стојановић, Живан Љуковчан, Душан Лукић, Милан Јовин, Недељко Милосављевић, Цвјетин Благојевић, Здравко Боровница, Милош Шестић, Душан Дуле Савић, Владимир Петровић Пижон, Драган Џајић.
Човек који је као фудбалер оставио неизбрисив траг у Црвеној звезди, легенда и трећа Звездина звезда, и после играчке каријере наставио је да исписује клупску историју. Те 1978. године, после невероватно успешне играчке каријере, Џајић је постао спортски директор клуба и одмах исписао историју.
– Драго ми је да сам у друштву играча који су према мом мишљењу остварили огроман успех, који до данас можда није обележен као што су заслужили. Видели сте против кога су и како све играли, а онда су уследиле две феноменалне утакмице у финалу. Према општем мишљењу, заслужили смо да освојимо Куп УЕФА, резултат је био неадекватан у односу на приказану игру. Реванш знате какав је био, досуђен им је и пенал, а били смо бољи. Био сам део освајања Купа шампиона у Барију и светске титуле у Токију, али ми је срце пуно јер су ови момци заслужили огромно признање и добро што су се људи из клуба сетили да се обележили и њихов успех – поручио је Џајић.
Стрелац на чак четири утакмице на путу до финала био је Душан Дуле Савић. Тресао је мреже Динама, Арсенала, Вест Бромвич Албиона и Херте.
– Пресрећан сам што смо готово сви на окупу. Поносан сам што сам део генерације која је успела да елиминише тада готово највеће клубове Европе на путу до финала. Поносан сам и што нас је на путу до финала водио сјајан човек и тренер Бранко Станковић. Надам се да ће филм „1:0. Прво Звездино европско финале“ на најбољи начин приказати колико је то био величанствен успех. Верујем да ћемо и за две године, када буде 30 година од Барија, имати још бољи филм и још лепшу прославу – рекао је Дуле Савић.
Пут Звезде до великог финала трасирао је са капитенском траком играч који је наступио на чак 10 европских утакмица те сезоне. Дао је гол Спортингу, блистао је против Арсенала и Борусије, стекао звање четврте Звездине звезде – Владимир Петровић Пижон, који ове године обележава невероватан јубилеј и 50 година од како је дошао у Звезду, поводом чега је од председника Мијаиловића такође добио поклон у име клуба.
– Више волим да Дуле више прича, а ја мање. Стварно ми је драго што сам добио и ово признање и што сам део сјајне генерације – кроз сузе је навео Петровић и додао:
– Поносан сам на све што смо остварили, судије нам нису дале да освојимо трофеј, али памти се успех – закључио је Пижон Петровић.
Филм аутора Милана Стојиљковића прави је начин да се заувек памте велики успех и легендарна прича.
– Ова генерација свакако заслужује нешто овако. Задовољство нам је било да сарађујемо са фудбалерима, били су прави професионалци као и у играчким данима. Да није тако, не би ни постигли успех какав јесу и о коме се и даље прича са одушевљењем. Њима и Црвеној звезди то остаје за понос. Захваљујем се свима који су помогли да направимо филм – подвукао је аутор филма.
