На данашњи дан пре 17 година напустио нас је један од најистакнутијих фудбалера и тренера у бившој Југославији, Бранко Станковић. Много тога је Амбасадор, како су га навијачи звали због господског држања, подарио нашем клубу и зато га се и данас сви сећамо, а посебно црвено-бели фудбалери које је предводио са клупе и са којима је освајао трофеје. Зато смо нову епизоду серијала „Легенде Маракане“ посветили управо њему.
О сарадњи са тренером Бранком Станковићем говорили су његови ученици, неки од најуспешнијих фудбалера у историји нашег клуба. Преносимо вам најзанимљивије делове.
– Стане је био екстремно строг. Код њега није смела да се запали цигара, ни случајно да се изађе негде на пиће пре утакмице. Он је све знао, сваки наш корак, јер је имао људе који су нас контролисали по граду. Водио нас је у карантин и пре и после утакмице – говорио је Душан Стаја Николић.
За Душана Савића сарадња са једним од најчувенијих тренера црвено-белих била је плодоносна.
– Бранко је био један од најпоштенијих, а вероватно и најпоштенији човек који је радио у фудбалу. Његова филозофија је била да ми као играчи Црвене звезде морамо све да знамо. Његово је било да нас припреми физички за места на којима можемо највише да допринесемо тиму и да одржава дисциплину. Нисмо играли много леп фудбал у то време када је Стане био тренер, али за то време смо два пута били шампиони државе, освојили смо Куп и играли смо финале Купа УЕФА, а стадион је готово увек био пун – рекао је легендарни Савић.
Како истиче Цвијетин Благојевић, Станковић је својом појавом и понашањем у потпуности оправдао надимак који је носио.
– Бата Стане је по доласку у Црвену звезду инсистирао да и ја пређем у клуб. Он је био громада, тренерски бард, Амбасадор. Он је имао харизму, појаву, красило га је поштење и поред све приче о томе како је имао чврсту руку, био је мекан човек у души. Држао наз је чврсто јер је то био једини пут до успеха. Од 365 дана годишње ми смо 300 дана проводили у карантину, а то се показало као исправно. Само поштовање према њему, био је легенда – рекао јео свом дугогодишњем тренеру Благојевић.
Војничка дисциплина није тешко падала нашем некадашњем левом беку Милану Јовину.
– Изванредан човек, поштен, вредан, рада који је од нас захтевао дисциплину. Код њега није било врдања. Није имао страх да „удари“ на главне играче, и тако је код нас осталих градио ауторитет. Знао је како да се постави. Јесте био строг, али умео је и да попусти и да се шали са нама. Невероватан човек и тренер – речи су Милана Јовина.
Све четири године, колико је Станковић провео на клупи Звезде, Здравко Боровница био је у екипи.
–У то време је најважнија ствар била дисциплина. Ми смо били пример свима. Никад ниједног фудбалера Звезде нисте могли да видите у сортсу и папучама у граду. Морали смо у сваком моменту да представљамо овако велики клуб. Са 22 године сам био као војник у Звезди, знао сам да у 11 сати морам да будем код куће и викендом и празницима. Много пута сам у шали рекао да је генерација која је све четири године била под командом Амбасадора одмах заслужила пензију. То је за нас било осам циклуса припрема са њим, током којих смо имали по три или четири тренинга на дан – присетио се Боровница.
Дисциплину популарног амбасадора добро је запамтио и Бошко Ђуровски.
– У то време смо морали кришом да прослављамо победе. Сећам се када после неке утакмице изађемо у тада популарни „Мажестик“, а тренер Станковић пошаље помоћника Стеву Остојића да нас контролише, а Бата Стева нас некад пријави, а некад нам прогледа кроз прсте – кроз осмех је рекао Ђуровски.
Стеван Остојић имао је ту част да на клупи Црвене звезде буде помоћник Бранка Станковића.
– О Станковићу одувек говорим све најлепше, и као човеку и као тренеру и играчу. Његова супруга се увек чудила како нас двојица можемо да се сложимо, јер смо обојица чврсте руке. Бранко је првих шест месеци, иако ми то никада није рекао, анализирао и процењивао моје понашање. После тога, под његовом командом сам све радио. Он је био задужен за лопту, а ја за све где је укључена лопта. Имао сам пуну слободу у раду и знао сам да ће увек за сваку одлуку он стати иза мене. Зато га још више поштујем. Био сам му као трећи син – сећа се Остојић.
