Након одслуженог војног рока, повратак на фудбалску сцену за Драгослава Шекуларца био је тежи него што је он очекивао. Пут га је навео у иностранство, где је у потпуности спознао колико воли своју земљу и свој град.
По повратку из ЈНА нисам могао одмах на терен, јер је прво требало санирати врло неугодну повреду. Због лоше стављеног гипса мишићи су ми тотално атрофирали, готово да су почели да труну. Фудбалу сам се вратио тек крајем марта 1964. године, свестан да сам на новом почетку. Серија утакмица у дресу Црвене звезде показала је да сам далеко од оне форме од пре војске. То су, наравно, приметили сви – навијачи, новинари, стручни штаб државног тима…
Скоро пуне две године није ме било у плавом дресу, што је била најбоља потврда да Драгослав Шекуларац више није онај стари, онај играч од пре одласка на одслужење војног рока. Када сам на стадиону Црвене звезде чуо прве звиждуке мени упућене био сам дубоко депримиран.
Слава у којој сам годинама уживао толико ме је опила да уопште нисам помишљао да је она пролазна. Да, као и све друго у људском животу, има рок трајања. Ти звиждуци су ме заболели и отрезнили: схватио сам да је одлазак са Маракане неминован. На сцену су већ ступали неки нови клинци, нови љубимци навијача, који ће, такође, дочекати дан када ће морати да се повуку са главне сцене.
За више од деценије играња у црвено-белом дресу био сам навикао само на аплазуе и похвале, што је ишло до обожавања. Уживао сам у улози прве звезде клуба, највољенијег играча, најзаслужнијег за освајање трофеја. Пошто, због моје потупуне оданости и љубави према Звезди, није долазило у обзир да пређем у неки домаћи клуб, кренуо сам у фудбалску печалбу. Истина је: тешка срца, иако то ником нисам говорио.
Ипак, на поздрављану у Звезди чији сам дрес обукао 470 пута, штоса ради, угасио сам светло у свлачионици и предочио играчима: „Сад видите у каквом стању остаје наш фудбал без Шекија”.
Била је то, наравно, шала, без трунке жеље да се неко омаловажи. У суштини, много тежи ударац нашем фудбалу био је распад оне сјајне генерације Партизана, финалисте Купа шампиона, из које је већина играча отишла у иностранство. Отишили су Шоле, Јулка, Васке, Галић, Владица Ковачевић… Сви смо добили много мање пара него што смо стварно вредели.
Одабрао сам немачки Карлсруе и погрешио. То кажем гледајући из данашње перспективе, из угла Шекуларца пензионера, дакле потпуно зрелог човека који је прошао Сциле и Харибде. Вредан је био само новац и добио сам око 430.000 марака, огромну суму за оно доба, јер је солидан ауто коштао око 2.000, док ме је све остало више нервирало него радовало. Наравно, разлог томе је била моја навикнутост на друкчији живот од оног у Немачкој, на људе битно различите од Немаца. Тек тада сам схватио колико ми значе Београд и Београђани. Недостајале су ми наше лепотице, које улицама шетају у свако доба дана, наши фини мангупи, наша храна, комшијска и кафанска дружења и дуги разговори о спорту и политици, често зачињени оговарањима.
До одласка у Карлсруе, нисам знао колико сам носталгичан, колико моје расположење зависи од средине. Човек, као и биљка не може да се прими у сваком поднебљу. Са Звездом и репрезентацијом сам доста
путовао, турнеје су, понекад, трајале и по месец-два дана, али је, потом, следио повратак кући, међу своје. Боравак у Карлсруеу трајао је за мене предуго, али разлог томе није временско трајање, него начин живота, на који нисам могао да се привикнем. У Латинској Америци је, пак, била друга песма. Чак и у Аустралији, где сам живео и радио. Аустралија је један микс култура из читавог света, при чему свака заједница задржава своје обичаје и особености. Међу српским исељеницима у тој земљи осећао сам се као на сабору у Гучи.
Из Карлсруеа сам отишао у Сједињене Америчке Државе. У Сент Луис, где сам играо за лепу зараду. Та епизода је, међутим, кратко трајала, јер сам желео да се још окушам у некој јачој лиги. После краћег размишљања, пошто нисам био од оних који дуго вагају где ће и шта ће – због чега је мој живот, у неку руку, збир лоших исхитрених одлука – одлучио сам да се вратим у Југославију.
