Блистав фудбалски пут Драгослава Шекуларца привремено је прекинула суспензија, а вешти дриблер период ван терена искористио је да одслужи војну обавезу.
“Случај Тумбас” је битно утицао и на срозавање мог рејтинга на листама најбољих играча тог времена. Иако се после Чилеа гласно говорило да ми не може измаћи звање најбољег фудбалера Европе, то се, ипак, догодило.
Уместо први, био сам четврти.
Многи новинари, који су учествовали у анкети, говорили су да не могу да прогласе најбољим оног који се недолично понаша, који удара судије и бива кажњен дугом казном.
Да бих, колико толико, ублажио последице драконске санкције, одлучио сам да одем у војску. Са тим су се сложили и у Црвеној звезди, али до позива није било лако доћи. Испречио се интерес оних којима је одговарало да Шеки буде што дуже одвојен од фудбала. Јер, то би ослабило Звезду. Лако је закључити где је царовао такав интерес. О томе сам често говорио. Један пуковник из Партизана директно је водио операцију спречавања Шекуларчевог брзог одласка у ЈНА.
Звезда је преко Крцуна, и других својих људи, покушала да сломи тај отпор, али није ишло. Ја нервозан, у клубу паника. Онда одлучим да одем код Ранковића. Иако у руководству нису имали разумевања за тај мој наум, говорећи ми да тиме нећу ништа добити, нисам хтео да одустанем. Наду у успех давао ми је један случајан сусрет с Ранковићевим сином Мићом, с којим сам се помало дружио. Мића је био драг, скроман момак, друкчији од већине синова високих функционера које сам сретао, бахатих и неваспитаних. Није био много заинтересован за фудбал, али кад сам му предочио како ме зеза пуковник партизановац и како моји из Звезде не могу да ми помогну, упитао ме је: “Што не одеш код мог ћалета и то завршиш?” Ја затечен питањем. Како да помоћ за мој мали приватни проблем тражим од другог човека у земљи? Ранковић је тада био први до Тита. Почнем да врдам, а Мића упоран: “Мораш да одеш, ја ћу ти јавити када”. После 2-3 дана, зове ме и каже: Ћале те чека сутра. Немој случајно да се предомислиш”.
Пред Ранковићевим кабинетом ме је сачекао крупан, углађен господин који ме је увео до мог домаћина. Како уђосмо, Ранковић устаде од стола, приђе ми и пружи руку.
Испричао сам му шта ме мучи. Пажљиво ме је слушао, иако му је Мића, сигурно, све већ потанко објаснио. Кад сам завршио, само рече: “Биће у реду, Шеки. Иди кући и сутра сачекај позив”.
Сутрадан беше како је рекао. Позив ми је, то морам да нагласим, донео онај несрећни пуковник лично. Предаде ми коверат и још ми, уз осмех, пожеле сретан пут у војску. Отворим позив и видим: Школа резервних официра у Билећи. Елитна установа ЈНА, јединица у коју су, углавном, ишли школованији и бољи омладинци. Углавном млади комунисти.
Одмах одјурим у Звезду и испричам шта се гогодило. Не могу да верују, мисле Шеки измишља. Знају моју склоност за зајебанцију и у најтежим приликама. Извадим позив из џепа и наредим им да ми припреме богат опроштај. Сви у чуду кренуше да ми честитају, да ме љубе…
У Билеће, градић у херцеговачком камењару, стигао сам у врло тешком психичком стању. Не зато што сам се плашио војних обавеза, него због чињенице да је мој живот ођедном добио неочекивани ток, за шта уопште нисам био припремљен. Муњевити след лепих и ружних догађаја, одиграо се у свега стотинка дана. Пре тога сам уживао само у фудбалу и у животу, а тада суп о глави почеле да ми се мотају, углавном, тешке мисли, јер сам схватао да ми је, можда угрожена даља каријера.
Нико није могао да каже какав ће бити Драгослав Шекуларац кад буде изашао из војничког шињела. Знао сам да фудбалери попусте док су војници и да им, по повратку на терен треба време за враћање у ранију форму. Али, служење војног рока је тада било обавеза за све младиће, у чему није било попуста ни за врхунске спортисте.
Шта да кажем о свом војевању? Прво, град и околина су деловали доста депресивно за младића, попут мене, који је живео у Београду, а, осим тога, већ видео и добар део света, обишао многе блиставе метрополе на више континената. Олакшавајућа околност ми је била наклоњеност локалног становништва војсци.
Не знам колико нас је тачно било у огромном гарнизону, али би недељом, кад војници добију слободно поподне, изгледало да је у граду више војника него цивила, мештана.
Првих дана мог боравка у Билећи мештани, млади и стари, су данима запоседали жичану ограду гарнизона да би видели Шекија. Многи, при томе, нису ни веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао неугледнији од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чију су фигуре и лик формирали слушајући преносе Звездиних утакмица на радију.
У војсци нисам забушавао. Од првог до последњег дана. Тешко оружје вукао сам и болестан; једном сам читаву вежбу одрадио с температуром од око 40 степени. Био сам не за поштеду, него за болницу. Код лекара сам отишао тек кад је све било тово. Једноставно, нисам желео да други војници мисле како Шеки врда или ужива некакве привилегије.
Никад се нисам понашао као звезда која ес одваја од масе и затвара у неку своју блиставу ауру.
