Догодовштине, анегдоте, духовити одговори популарног Шекуларца, деценијама освајају срца свих нас, а сва та занимљива сећања живеће вечно. Све што је радио било је „шмекерски“, са стилом, и из оправданих разлога одувек је привлачило огромну пажњу.
Иза мене је остало време које су многи у Београду називали „Шекијевим лудовањем“. Био је то период у ком сам свакодневно навраћао на најексклузивнија места у граду. Таквих локација тада није било много, а моја веспа, или касније буба, редовно су виђани пред њима. Рекао сам већ – тада је веспа значила више него данас најбољи џип.
Признајем, патио сам од тога да будем виђен, да се говори о мени, да себи правим рекламу. Као хвалисавац, Касијус Клеј се, појавио много после мене. Мора да је тај „Брбљивац из Луисвила“ од неког чуо како сам ја стицао популарност интригантним понашањем и причама о себи, па је почео да ме копира.
Стално сам био опседнут смишљањем и прављењем ситних несташлука само да би се сутрадан у Београду причало како је Шеки урадио ово или оно. И да би новине, нашироко, писале о томе. Још се препричава како је сабраћајац код Лондона, на најпрометнијем месту у граду, заустављао возила да бих ја прошао с мојом бубом и девојкама у њој. Био је то, како би се савременим језиком рекло, маркетиншки трик, који сам сам смислио.
А све је било врло просто: саобраћајцу, којег сам познавао, да сам карте за Звездину утакмицу и замолио га да ме, кад наиђем са цурама, пропусти кроз црвено. Договор смо спровели спровели, а онда је о томе „трубио“ цео Београд. Наивна детињарија, али народ воли да то гледа, да о томе прича.
Још више се говорило, а бога ми и писало – што се чини и данас – како је Шеки на Теразијама брисао ципеле највећом новчаницом тог времена. Учинио сам то да бих мало боцнуо свог клупског друга Владицу Поповића, мало тврђег на парама. Хтео сам да му покажем како мени паре не значе много, па сам из6вадио новчаницу од 5.000 динара у њоме, два-три пута, прешао преко ципела, као да их гланцам. Било је ту, наравно, људи који су видели цео призор и кренула је прича о томе како Шеки петохиљадаркама брише ципеле. Нико при томе, наравно, није помињао да сам новчаницу вратио у џеп. Ваљда зато што је недоречена прича била сочнија.
Уследио је талас јавних реаговања, већином врло оштрих, на тај мој гест, првенац у социјалистичкој Југославији. Најчешће је истицао да сам, као размажена фудбалска звезда, потценио државу и радничку класу, која једва саставља крај с крајем. Тражено је да ми се забрани играње фудбала и да ми се суди за оно што сам учинио. и дан-данас, у сваком интервјуу са мном, обавезно је питање о том брисању ципела.
Међу моје „циркуске тачке“ спада, свакако, и наступ у хокејашкој екипи Црвене звезде, и то у мечу највећег ривала Партизана. Иако сам једва могао да се одржавам на клизаљкама, појавио сам се на леду, одушевљено дочекан од препуног гледалишта. То што сам показао добро је увеселило десетак хиљада људи, а причало се и да сам угрозио Чкаљу, глумца Миодрага Петровића, тада најпопуларнијег комичара у Југославији.
Чкаља је, иначе, био велики навијач Црвене звезде, а ја његов љубимац. У моје време, многи велики уметници, посебно глумци, често су се дружили са фудбалерима, и долазили на утакмице. Међу највеће звездаше уопште спадао је и глумац Љуба Тадић, са којим сам се доста дружио.
Из новина штампаних у време моје највеће славе може се прочитати и да сам тукао поједине новинаре, да сам премлатио конобара у Будви, због невраћеног кусура, да сам био у љубавној вези са најлепшом Београђанком, да сам… Никада ништа нисам демантовао, јер ми је било важно само да се о мени што више пише. Лоше или добро, сасвим свеједно.
Продукт моје популарности јесте и филм „Шеки снима, пази се“, који сам доживео само као добру личну рекламу. Не сећам се више тачно шта сам радио пред камерама, осим дела када сам жонглирао са лоптом. То је, једино, било аутентично, све друго је било некакво фолирање, смишљено да би се гледаоци забавили и уживали. Онда је дошла плоча „Шеки твист“, иако немам дара за музику, али, то никоме није сметало.
Када си популаран, тада те људи желе, можеш да радиш шта год желиш. То ће бити проглашено успешним и имаће прођу.
После мене, пред микрофон су стали и Хасанагић и Џајић. Можда још неко од домаћих фудбалера. Било је доста тога и у свету. Знам да су музичке нумере снимали и Пеле, Бекенбауер, Киген, недавно и Дрогба.
Пошто је, званично, Тито био најпопуларнија личност у Југославији, друго место је давано мени. У Београду смо певач Ђорђе Марјановић и ја имали убедљиво највише обожавалаца. Били смо као Битлси. Мени се, не једном, десило да ме навијачи носе на раменима од Звездиног стадиона до Славије. То није доживео нико други. У хотелу Мажестик су лансирали посластицу „А ла Шеки“, мојих постера било је на све стране, од соба тинејџера и мајсторских радионица, до кафанских зидова и камионских кабина.
Колико су обични људи волели Шекуларца потврда је и гаф стенографа у Политици, који је, како су ми причали, самовољно, преправљао оцену коју ми је, после једне утакмице, дао извештач тог листа, чувени Љубиша Ваукадиновић. Уместо Љубишине шестице у новинама је сутра осванула осмица. Када је Вукадиновић, изненађен и љут, упитао стенографа зашто је то урадио, овај је хладно одговорио:„Код мене Шеки не може добити мање од осмице“.
Навијачи су ме звали на приватне свечасности, на свадбе и славе, од обожавалаца сам дневно добијао на стотине писама. У појединим ковертама били су позиви на љубавне састанке и брачне понуде. У клупском Секретаријату су имали проблема са чувањем толике поште, а у гомилама пошиљки било је и оних из иностранства.
Оно што сам у браку задржао из млађих година била је жеља да увек будем лепо и модерно обучен. Доста пажње сам поклањао личном изгледу, трошећи много пара на обућу и обућу. Са друштвом сам често одлазио у Трст, где смо набављали разне крпице, ппочев од популарних мантила шушкаваца.
Пошто нисам манекенски грађен, стрпљиво сам бирао оно што ми највише одговара. Углавном сам се облачио спортски, не занемарујући ни одела. Имао сам свог кројача, код Железничке станице у Београду, који је бирао материјале за мене и шио ми по мери. Доста робе доносио сам из иностранства, где сам често одлазио са Звездом и репрезентацијом. А пропутовао сам читав свет, био на свим континентима, у свим најзначајнијим метрополама и центрима моде. Нисам волео кравате и носио сам их само када је то било обавезно, као у време када је Звезда одлучила да униформише први тим. Пријале су ми ролке , а у млађим данима никада нисам волео да носим капу или шешир. Вома сам водио рачуна и о фризури, све док нисам, после педесете, почео да губим косу.
Неке пријатељице су ми говориле да личим на Чарлса Бронсона, оног холивудског глумца, доста грубог лица и кривих ногу.
